Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 1769/2022
06.07.2022. година
Београд
У ИМЕ НАРОДА
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Добриле Страјина, председника већа, Гордане Комненић, Драгане Миросављевић, Споменке Зарић и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Миленко Тодоресков, адвокат из ..., против тужене Основне школе „ББ“ из ..., коју заступа Државно правобранилаштво, Одељење у Зрењанину, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1363/22 од 31.03.2022. године, у седници одржаној 06.07.2022. године, донео је
П Р Е С У Д У
ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1363/22 од 31.03.2022. године.
ПРЕИНАЧУЈУ СЕ: пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1363/22 од 31.03.2022. године и пресуда Основног суда у Кикинди, Судска јединица Нови Кнежевац П1 8/21 од 02.02.2022. године, тако што се ОДБИЈА као неоснован, тужбени захтев којим је тражено да суд обавеже туженог да тужиоцу за период од 01.12.2017. године до 30.11.2020. године исплати 199.415,38 динара, од чега 117.592,75 динара на име накнаде за исхрану у току рада са законском затезном каматом и 81.822,63 динара на име регреса за коришћење годишњег одмора, у појединачним месечним износима са законском затезном каматом (ближе наведено у изреци првостепене пресуде) и ОДБИЈА захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка са припадајућом каматом.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженој накнади трошкове целог поступка од 42.000,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Кикинди, Судска јединица Нови Кнежевац П1 8/21 од 02.02.2022. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу за период од 01.12.2017. године до 30.11.2020. године, исплати 199.415,38 динара, од чега износ од 117.592,75 динара на име накнаде за исхрану у току рада и 81.822,63 динара на име регреса за коришћење годишњег одмора, према појединачним месечним износима са законском затезном каматом (ближе наведено у изреци првостепене пресуде) и да тужиоцу накнади парничне трошкове од 97.056,00 динара, са законском затезном каматом од извршности до исплате.
Апелациони суд у Новом Саду је, пресудом Гж1 1363/22 од 31.03.2022. године, одбио жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права. Предложила је да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.
По оцени Врховног касационог суда, испуњени су услови за одлучивање о посебној ревизији тужене, ради уједначавања судске праксе о праву запослених у основним школама на исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), па је одлучено као у ставу првом изреке.
Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку и утврдио да је ревизија тужене основана.
У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је запослен код тужене и то на радном месту ... од 01.12.2017. године до 31.08.2018. године, а од 01.09.2018. године премештен је на радно место ..., за обрачун плате 7,82%. У спорном периоду, од 01.12.2017. године до 30.11.2020. године, тужена је тужиоцу зараду обрачунавала множењем коефицијента радног места и прописане основице у том периоду, након чега је целокупну обрачунату зараду са увећањима и накнадама упоређивала са минималном зарадом и по потреби вршила допуну до износа минималне зараде. Tужена у обрачунским листама тужиоца није исказивала накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Вештачењем је утврђено да је, на основу присуства на раду и најповољнијег критеријума у упоредно важећим Колективним уговорима у Републици Србији, између осталог ПКУ за јавна предузећа у комуналној делатности на територији Републике Србије, дневни износ исхране у току рада 250,00 динара, а месечни износ регреса 1/12 минималне зараде на месечном нивоу. По мишљењу судског вештака неисплаћени топли оброк за тужиоца у спорном периоду износи 117.592,75 динара, док неисплаћена накнада за регрес за коришћење годишњег одмора 81.822,63 динара.
Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужиоца усвојили и тужену обавезали да му исплати накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у спорном периоду утврђен вештачењем, са припадајућом каматом, јер су закључили да у износу минималне зараде, по дефиницији из члана 111. Закона о раду, не може да буде садржана предметна накнада трошкова, независно од чињенице што је одредбом члана 4. став 1. Закона о платама у државним органима, јавним службама прописано да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, а ставом 2. истог члана, да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. По мишљењу нижестепених судова, у ситуацији када је тужена тужиоцу исплаћивала минималну зараду, следи да тужиоцу није исплаћен топли оброк и регрес, па је тужена дужна да му ту накнаду исплати у износу утврђеном вештачењем, правном аналогијом, према критеријумима у упоредним важећим Колективним уговорима у Републици Србији за предузећа која се финансирају из буџета, који су били важећи у истом временском периоду на који се односи и предметно потраживање тужиоца.
Врховни касациони суд налази да су нижестепени судови погрешно применили материјално право.
Закон о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 88/2017... 129/2021), у одредби члана 187. став 3. прописује да се на утврђивање и обрачун плата, накнада и додатака запослених у установи примењују прописи којима се уређују плате, накнаде и друга примања запослених у јавним службама.
Закон о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01... 86/19), прописује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1. став 1. тачка 3.). Одредбом члана 3. став 1. тог Закона, прописано је да основицу за обрачун и исплату плата утврђује Влада, осим за председника Републике, народне посланике и именована, постављена и запослена лица у службама председника Републике и Народне скупштине Републике Србије. На основу одредбе члана 4. став 1. истог Закона, прописано је да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, а став 2. истог члана Закона, да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.
Посебан Колективни уговор за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“, бр. 21/15 и 99/20), у одредби члана 20. прописује елементе за утврђивање плате, тако да се плата утврђује на основу: основице за обрачун плате, коефицијента са којим се множи основица, додатака на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плата у складу са Законом (став 1.), а уколико је основна плата запосленог, која је утврђена на основу основице за обрачун плата и коефицијента из прописа о коефицијентима за обрачун и исплату плата, за пуно радно време и остварени стандардни учинак, ниже од минималне зараде, основна плата запосленог утврђена на горе описани начин, исплаћује се у висини минималне зараде (став 2.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 75/14), у одредби члана 118. став 1. прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то, између осталог, за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин (тачка 5.) и регрес за коришћење годишњег одмора (тачка 6.), а према ставу 2. те одредбе Закона, висина трошкова из става 1. тачка 5. овог члана мора бити изражена у новцу. Одредбе овог Закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није другачије одређено, на основу одредбе члана 2. став 2 тог Закона.
Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама, коју је Влада Републике Србије донела на основу члана 8. Закона о платама у државним органима и јавним службама, утврђени су коефицијенти за обрачун плата запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Одредбом члана 2. став 1. тачка 1. те Уредбе, утврђени су коефицијенти за обрачун исплата запослених из члана 1. ове Уредбе, које се примењују на запослене у основном образовању.
У конкретном случају, тужилац је запослен у школи, па се на утврђивање и обрачун његове плате, као и накнада и додатака по основу рада, примењују прописи којима се уређују плате, накнаде и друга примања запослених у јавним службама. Супсидијарна примена Закона о раду прописана је само за случај када посебним законом положај, права, обавезе и одговорностим запослених нису другачије уређени. Пошто посебан закон (Закона о платама у државним органима и јавним службама) прописује да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, следи да та одредба посебног Закона искључује примену опште норме из Закона о раду. Посебним Колективним уговором за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“, бр. 21/2015) није предвиђено право запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада и трошкова регреса за коришћење годишњег одмора, а то право није предвиђао ни претходно важећи Посебни колективни уговор („Службени гласник РС“, бр. 12/2009). Дакле, на основу горе наведених прописа, произлази да су примања по основу накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора садржана у коефицијенту као једном од елемената плате, па не постоји правни основ за остваривање предметног права тужиоца садржан било у општем било у посебном акту. То значи да тужиоцу не припада право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора пошто су те накнаде садржане у коефицијенту његове плате, па је, то што је тужиоцу, у спорном периоду, исплаћивана минимална зарада без утицаја на одлучивање.
Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 416. став 1. Закона о парничном поступку.
Тужена је успела у поступку по ревизији па јој, на основу одредбе члана 165. став 2. у вези члана 153. став 1. и 154. Закона о парничном поступку, према опредељеном захтеву, припадају трошкови целог поступка на име ангажовања јавног (државног) правобранилаштва, на основу одредбе члана 162. Закона о парничном поступку, и то 6.000,00 за састав одговора на тужбу и за састав жалбе и ревизије по 18.000,00 динара, применом важеће Адвокатске тарифе („Службени гласник РС“, бр. 37/21 од 14.04.2021. године).
Из тих разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу трећем изреке.
Председник већа – судија
Добрила Страјина, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић