Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужени је благовремено преко пуномоћника изјавио ревизију, са допуном, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу одредбе члана 399. ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11) и утврдио да је ревизија основана.

У правноснажно окончаном поступку је утврђено да је тужилац био у радном односу код туженог почев од 2004. године на неодређено време. Оспореним решењем К 473/05 од 13.09.2005. године отказан му је уговор о раду, са анексом, са даном престанка радног односа 08.08.2005. године, због непоштовања радне дисциплине јер је без решења туженог отишао на годишњи одмор, те је неоправдано изостао са посла пет радних дана. Нижестепени суд је утврдио да је тужилац до краја јула 2005. године био спречен за рад због болести у трајању од један и по месец. У телефонском разговору у току тог периода са непосредним руководиоцем, добио је сагласност за коришћење годишњег одмора за ту годину почев од 01.08.2005. године, а по претходно сачињеном плану коришћења годишњих одмора. Захтев за коришћење годишњег одмора уместо тужиоца је потписао његов непосредни руководилац, а правна служба туженог је писмено решење о коришћењу годишњег одмора за тужиоца доставила генералном директору туженог 04.08.2005. године, али га он није потписао. Пре доношења оспореног решења, тужилац је 30.08.2005. године писмено упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду, на које упозорење се изјаснио писменим путем.

Налазећи да се у конкретном случају ради о злоупотреби овлашћења директора туженог који није потписао решење тужиоцу за коришћење годишњег одмора, који је у складу са потребама процеса рада могао да иде на годишњи одмор, с обзиром да је имао сагласност непосредног руководиоца, шефа производње и техничког директора, нижестепени судови су усвојили тужбени захев ценећи да је оспорено решење о отказу уговора о раду незаконито, а да изостанак тужиоца са посла у спорном периоду није неоправдан.

Међутим, овакав правни закључак нижестепених судова се за сада не може прихватити као правилан. Ревизијом туженог се основано указује да су разлози нижестепених судова о битним чињеницама нејасни и противречни и да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено.

Одредбом члана 68. став 1. Закона о раду ("Службени гласник РС“ број 24/05..) је прописано да запослени има право на годишњи одмор у складу са законом, којег се, у смислу става 4., не може одрећи, нити му се то право може ускратити.

Према члану 75. став 1. истог Закона, у зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог. Ставом 2. је одређено да решење о коришћењу годишњег одмора запосленом се доставља најкасније 15 дана пре датума одређеног за почетак коришћења годишњег одмора, а према ставу 3, ако послодавац не достави запосленом решење, сматра се да је запосленом ускратио право на годишњи одмор.

Из цитираног става 3. наведеног члана произлази да недостављање решења има значај ускраћивања права на годишњи одмор, што представља повреду члана 68. став 4. Закона о раду. У тој ситуацији би запослени имао право на накнаду штете у смислу одредбе члана 76. Закона о раду због повреде његовог права на коришћење годишњег одмора.

Како у проведеном поступку суд није ценио цитирану законску одредбу о правној последици ускраћивања годишњег одмора и евентуалне одговорности туженог за штету која је тужиоцу нанета због некоришћења годишњег одмора, ревизијски суд је укинуо нижестепену пресуду на основу одредбе члана 407. став 2. Закона о парничном поступку.

У поновном поступку другостепени суд ће отклонити речене недостатке, одлучити о основаности захева и донети закониту и правилну одлуку, имајући у виду изнете примедбе овог суда.

Председник већа – судија

Снежана Андрејевић,с.р.