Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 4562/2021 од 02.12.2021. године, ставом привим изреке, преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му, за период од 01.03.2017. до 01.01.2020. године, исплати накнаду штете у висини разлике између припадајуће минималне и исплаћене зараде и разлике између припадајућег и исплаћеног додатка на зараду према закључку Владе Републике Србије 05 број 120-335/2007-14 од 25.12.2018. године, све у појединачним месечним износима означеним у изреци пресуде са законском затезном каматом на те износе почев од последњег дана у месецу за претходни месец до коначне исплате. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против правноснажне другостепене пресуде тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужена је доставила одговор на ревизију, којим је оспорила ревизијске наводе тужиоца и предложила да се ревизија одбије као неоснована. Трошкове је тражила.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 88/18 и 18/20) – у даљем тексту: ЗПП и утврдио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био, на основу решења тужене од 01.05.2006. године и 26.03.2019. године, у радном односу код тужене и распоређен на пословима и задацима вишег референта са коефицијентом за обрачун и исплату плате од 8,85, која се на основу решења од 26.03.2019. године увећава по основу сложености и одговорности послова за додатни коефицијент у висини од 1,20, што укупно износи 10,05. Тако утврђена зарада тужиоца, која је била мања од минималне зараде, увећана је за 50% због радног ангажовања на Косову и Метохији (тзв. косовски додатак) у складу са Закључком Владе Републике Србије 05 број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године. На основу налаза и мишљења вештака економско – финансијске струке утврђена је тражена разлика зараде између минималне зараде и основне зараде која је тужиоцу исплаћивана без увећања по Закључку Владе за поједине месеце спорног периода у износу од 44.497,43 динара, као и висина разлике на име „косовског додатка“ обрачунатог на зараду у висини минималне зараде и исплаћеног тужиоцу у утуженом периоду која износи 21.310,25 динара. Тужилац је прецизирао своје тужбене захтеве према овој варијанити налаза и мишљења у погледу разлика зараде и увећања по основу закључка Владе.

На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца за тражену исплату разлике између минималне зараде и исплаћене зараде основан, као и на име разлике између припадајућег и исплаћеног увећања зараде према Закључку Владе РС од 25.12.2008. године, па је тужбене захтеве усвојио.

Другостепени суд није прихватио овакав став првостепеног суда, сматрајући да је исплаћена зарада тужиоцу правилно обрачуната уз увећање од 50% месечно, јер је са „косовским додатком“ реализована у већем износу од минималне зараде. Стога сматра да тужилац неосновано потражује утужену разлику.

Врховни касациони суд не прихвата овакво становиште другостепеног суда, јер налази да је засновано на погрешној примени материјалног права.

Тужилац на основу члана 5. став 2. Закона о платама службеника и намештеника у органима аутономне покрајине и локалне управе („Службени гласник РС“, број 113/17 и 86/19) има право на исплату минималне зараде. Осим тога, тужиоцу у складу са Закључком Владе Републике Србије број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године и Законом о буџету припада и право на увећање припадајуће зараде у висини од 50% месечно на име „косовског додатка“. Према налазу вештака, тужиоцу је у појединим месецима спорног периода обрачуната плата у мањем износу од минималне зараде и на тај износ вршено је увећање од 50% месечно. Такав обрачун није правилан. Тужилац је имао право на исплату минималне зараде и увећање од 50% обрачунато на тај износ. Исплаћена укупна зарада тужиоцу са „косовским додатком“ у појединим месецима спорног периода је већа од минималне зараде, али је мања од износа који се добија обрачуном плате у висини минималне зараде уз увећање за 50% месечно. Стога је правилан закључак првостепеног суда да тужилац има право на утужену разлику зараде.

На основу изложеног, Врховни касациони суд је применом одредбе члана 416. став 1. Закона о парничном поступку донео одлуку као у ставу првом изреке.

Одлука о трошковима поступка из става другог изреке је донета применом члана 165. и члана 163. став 2. у вези са чланом. 153. и чланом 154. став 1. ЗПП. С обзиром да је успео у поступку по ревизији тужиоцу припадају у ревизији опредељени трошкови тог поступка на име ангажовања пуномоћника, у износу од 18.000,00 динара, одмерени применом важеће Адвокатске тарифе („Службени гласник РС“, број 37/21), док тужиоцу није досуђена накнада трошкова на име судских такса јер захтев за накнаду тих трошкова није опредељен у складу са чланом 163. ЗПП.

Како трошкови састава одговора на ревизију не представљају трошкове који су били потребни ради вођења парнице, Врховни касациони суд је, на основу члана 153. и члана 154. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Катарина Манојловић Андрић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић