У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља ради код туженог на радном месту ..., са коефицијентом за обрачун плате од 6,83. Тужени је у спорном периоду обрачунавао тужиљину плату применом означеног коефицијента на основицу и по потреби кориговао до висине минималне зараде. Трошкови исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора нису посебно исказивани у тужиљиним обрачунским листама. Висина тих накнада утврђена је вештачењем у три варијанте, по Општем колективном уговору („Службени гласник Републике Србије“ број 22/97 ... 31/01), Општем колективном уговору („Службени гласник Републике Србије“ број 50/08 ... 8/09) и Појединачном гранском уговору („Службени гласник Републике Србије“ број 10/12 ... 101/12).

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је правилном применом материјалног права преиначио првостепену пресуду и одлучио о тужбеном захтеву.

Тужиљи се плата обрачунава на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник Републике Србије“ број 88/17 ... 129/21). Тим законом је, поред осталог, прописано да основицу за обрачун и исплату плата утврђује Влада Републике Србије, осим за председника Републике, народне посланике и именована, постављена и запослена лица у службама председника Републике и Народне Скупштине (члан 3. став 1), као и да коефицијент који изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему у себи садржи додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4. став 1 и 2). Коефицијенте за обрачун плата запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, Аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе утврђени су Уредбом о коефоцијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама, коју је Влада Републике Србије донела на основу члана 8. Закона о платама у државним органима и јавним службама.

Према одредби члана 118. Закона о раду, запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, поред осталог и за исхрану у току рада, ако послодавац то право није обезбедио на други начин (тачка 5) и за регрес за коришћење годишњег одмора (тачка 6). Одредбом члана 2. став 2. тог закона прописано је да се његове одредбе примењују и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено.

Следствено изложеном, супсидијарна примена Закона о раду прописана је само за случај када положај, права, обавезе и одговорности запослених посебним законом нису уређени на другачији начин. Како је одредбом члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама прописано да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, то означена одредба посебног закона искључује примену члана 118. став 1. тачке 5. и 6. Закона о раду. Посебним колективним уговором за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, Аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе из 2015, 2018, 2019. и 2020. године није предвиђено право запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада и трошкова регреса за коришћење годишњег одмора. С`обзиром да је тужиљи накнада трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у спорном периоду исплаћивана кроз коефицијент за обрачун њене плате, то му не припада право на додатну исплату ових накнада коју потражује поднетом тужбом, без обзира на чињеницу што му је исплаћена минимална зарада.

Из наведених разлога, нису основани наводи ревидента о погрешној примени материјалног права, због чега је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучено као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић