Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 1892/2022
14.07.2022. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бисерке Живановић, председника већа, Споменке Зарић и Гордане Комненић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Драгана Милидраговић, адвокат из ..., против тужене Основне школе „Жарко Зрењанин“ из Новог Сада, коју заступа Правобранилаштво Града Новог Сада, ради исплате, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 727/22 од 10.03.2022. године, у седници одржаној 14.07.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1 727/22 од 10.03.2022. године, тако што се ОДБИЈА жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Новом Саду П1 1051/21 од 17.12.2021. године, а захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка се ОДБИЈА.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља да туженој накнади ревизијске трошкове у износу од 43.984,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Саду П1 1051/21 од 17.12.2021. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да јој за период од 01.02.2018. године до 31.01.2021. године, исплати на име накнаде трошкова за исхрану у току рада износ од 76.584,25 динара, са затезном каматом од 14.07.2021. године до исплате и износ од 9.971,81 динара на име обрачунате законске затезне камате од доспелости сваког појединачног износа до 13.07.2021. године, као и на име регреса за коришћење годишњег одмора износ од 83.023,24 динара, са законском затезном каматом од 14.07.2021. године до исплате и износ од 11.126,99 динара на име обрачунате законске затезне камате од доспелости сваког појединачног износа до 13.07.2021. године, као и да тужиљи накнади трошкове парничног поступка са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате. Ставом другим изреке, обавезана је тужиља да туженој накнади парничне трошкове у износу од 40.500,00 динара, са законском затезном каматом од извршности до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 727/22 од 10.03.2022. године, ставом првим изреке, усвојена је жалба тужиље и преиначена првостепена пресуда у одбијајућем делу одлуке о тужбеном захтеву тако што је усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да тужиљи за период од 01.02.2018. године до 31.01.2021. године, исплати на име накнаде трошкова за исхрану у току рада износ од 76.584,25 динара са затезном каматом од 14.07.2021. године до исплате и износ од 9.971,81 динара на име обрачунате законске затезне камате од доспелости сваког појединачног износа до 13.07.2021. године, као и на име регреса за коришћење годишњег одмора износ од 83.023,24 динара са законском затезном каматом од 14.07.2021. године до исплате и износ од 11.126,99 динара на име обрачунате законске затезне камате од доспелости сваког појединачног износа до 13.07.2021. године, као и да тужиљи накнади трошкове парничног поступка са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате, као и у делу одлуке о накнади трошкова поступка тако што је одбијен захтев тужене за накнаду трошкова парничног поступка и обавезана тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 68.500,00 динара, са законском затезном каматом од извршности до исплате. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиљи на име накнаде трошкова жалбеног поступка исплати износ од 18.000,00 динара.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену ревизију је благовремено изјавила тужена због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду применом члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20) и нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити има других повреда одредаба парничног поступка.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у спорном периоду била запослена код тужене и обављала је послове ... . Тужена јој је обрачунавала и исплаћивала плату тако што је основицу, коју утврђује Влада Републике Србије, множила са коефицијентом радног места тужиље, који је износио 6,30, након чега је целокупно обрачунату плату са увећањима и накнадама упоређивала са минималном зарадом и по потреби попуњавала до износа минималне зараде. На обрачунским листама плате за тужиљу нису исказиване накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора као посебне ставке.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом одредаба Закона о платама у државним органима и јавним службама, одбио тужбени захтев тужиље.

Другостепени суд је преиначио такву одлуку и усвојио тужбени захтев, сматрајући да тужиљи у спорном периоду нису исплаћиване накнаде на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, с обзиром на то да када се коефицијент тужиље помножи са ценом рада, плата није одговарала ни висини минималне зараде, из чега произлази да у коефицијенту за обрачун плате тужиљи нису биле садржане предметне накнаде.

Према становишту Врховног касационог суда, ревизијом се основано указује да је другостепени суд погрешно применио материјално право када је усвојио тужбени захтев тужиље.

Одредбом члана 1. став 1. тачка 3. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“ бр. 34/01 ... 21/16) који се примењује и на школе-установе основане ради обезбеђивања и остваривања права утврђених законом и остваривања другог законом утврђеног интереса у области образовања, прописано је да се овим законом уређује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања изеђу осталих и запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Чланом 4. став 2. истог закона, прописано је да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Коефицијенти за обрачун и исплату плате запослених у школама одређени су Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама („Службени гласник РС“ бр. 44/01 са изменама). Влада Републике Србије и репрезентативни синдикати закључили су Посебан колективни уговор за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“ бр. 21/15 и 92/20) којим су поред осталог уредили права, обавезе и одговорности из рада и по основу рада запослених у основним школама, средњим школама и домовима ученика, којима се средства за плате обезбеђују у буџету Републике Србије. Међутим, имајући у виду да истим није уговорено и право запослених на исплату накнада за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, произлази да када су у питању наведене накнаде на запослене у школама се примењују одредбе Закона о платама у државним органима и јавним службама. Овим законом је прописано да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, као и да садржи додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Такође, иако се из коефицијента основне плате за тужиљу од 6,30, и у исплатним листама, не види који проценат или номинални износ представљају наведене накнаде, сама та чињеница не ствара основ за њихову исплату на начин како су то нижестепени судови утврдили (параметрима из Општег колективног уговора и најповољнијих критеријума у упоредним важећим Посебним колективним уговорима у РС), нити подразумева да део коефицијента тужиље поуздано не садржи предметне трошкове. Код овако утврђене чињеничне и правне ситуације, по оцени Врховног касационог суда тужиља нема право на тражене накнаде, како је правилно закључио и првостепени суд, јер јој је тужена плату обрачунавала и исплаћивала у складу са утврђеним коефицијентом (у којем су према законској одредби садржани додаци за исхрану и регрес), због чега је побијана пресуда преиначена, а првостепена пресуда потврђена.

Из наведених разлога, применом члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Тужена је успела у ревизијском поступку, те је тужиља обавезана да јој накнади опредељене трошкове у износу од 43.984,00 динара, за састав ревизије 18.000,00 динара и за таксу на ревизију 25.984,00 динара, према Тарифи о наградама и накнадама за рад адвоката („Службени гласник РС“ број 121/12...37/21) и важећој таксеној тарифи, применом члана 165. став 2. ЗПП.