У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Весне Поповић, председника већа, Лидије Ђукић и Божидара Вујичића, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Александар Ковачевић, адвокат из ..., против туженог Привредног друштва за трговину и услуге „ББ“ из ..., чији је пуномоћник Бојан Томић, адвокат из ..., ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1433/16 од 11.05.2016. године, у седници одржаној 16.03.2017. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1433/16 од 11.05.2016. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 4012/13 од 28.01.2016. године, ставом првим изреке, поништено је као незаконито решење туженог о отказу уговора о раду бр. … од 11.07.2013. године; ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоца врати у радни однос код туженог, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка од 63.000,00 динара у року од 8 дана од пријема писменог отправка пресуде; ставом трећим изреке, одбачена је тужба у делу захтева за распоређивање на послове и радне задатке који одговарају врсти и степену његове стручне спреме.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 1433/16 од 11.05.2016. године, ставом првим изреке, потврђена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 4012/13 од 28.01.2016. године у ставу првом и другом изреке и одбијена као неоснована жалба туженог; ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова насталих у поступку по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр. 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на које се у ревизијском поступку пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу на неодређено време код туженог и обављао послове трговачког представника са описом послова и радних задатака који су одређени у члану 3 Уговора о раду од 01.06.2010. године. Тужени је одлуком од 25.03.2013. године утврдио минималне норме резултата рада и предвидео да за послове продаје канцеларијског материјала минимална очекивања за сваког запосленог су за други квартал да у оба критеријума (купци и промет) има 90% успешности. Тужилац у другом кварталу 2013. године (период април-јун), у сваком месецу није испунио постављени план продаје. Имао је укупну реализацију понуде 59,52% планиране, а број клијената 83,81% планираних. Тужилац је био задужен за три градска подручја, где је структура клијената била мала са неактивним предузећима, а остварио је мању реализацију продаје предвиђену планом продаје због тога што је имао најлошију структуру клијената, јер је био задужен у приградским зонама где је промет био мањи у односу на централне градске зоне, а поред послова продаје обављао је и друге послове по налогу туженог. Ова додатна задужења и послове тужени није узео у обзир приликом одређивања плана рада, односно оцене резултата рада. После констатације да тужилац није испунио постављени план рада за други квартал 2013. године, тужени није тужиоцу дао потребне инструкције, нити му је оставио рок да побољша резултате рада, већ му је упутио упозорење о разлозима за отказ уговора о раду, о чему се тужилац изјаснио у одговору од 10.07.2013. године. Тужиоцу је отказан уговор о раду решењем од 11.07.2013. године због неостваривања предвиђених резултата рада.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су усвојили захтев тужиоца, налазећи да му је отказ дат незаконито.

По оцени Врховног касационог суда, тужени није правилно применио члан 179. тачка 1. Закона о раду, којим је прописано да, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца и то ако запослени не остварује резултате рада, односно нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради. Тужени послодавац није правилно применио ову законску одредбу приликом отказа уговора о раду јер је пропустио да на поуздан начин утврди да предвиђене резултате рада тужилац не остварује. Послодавац је у обавези да приликом отказа уговора о раду из разлога који су прописани чланом 179. тачка 1. Закона о раду, запосленом да конкретне инструкције за побољшање резултата рада, имајући у виду врсту посла коју обавља запослени, са писменим упозорењем о тој околности и са остављањем одређеног рока за побољшање радног учинка. Тужени послодавац је пропустио да тужиоцу остави одређен рок у коме би тужилац побољшао радни учинак у складу са инструкцијама послодавца за побољшање резултата рада. У том смислу нижестепени судови су правилно применили Конвенцију МОР-а број 158 о престанку радног односа на иницијативу послодавца са Препоруком број 166 која је саставни део наведене Конвенције и којом је прописано да раднику неће престати радни однос због незадовољавајућег вршења посла, изузев ако му је послодавац претходно дао инструкције и писмено упозорење, ако радник после истека одговарајућег рока предвиђеног за побољшање настави и даље да обавља дужност на незадовољавајући начин, радни однос му може престати. Како тужени није поштовао ову процедуру и није тужиоцу оставио рок да побољша резултате рада, то је побијано решење о отказу уговора о раду незаконито и тужени послодавац је у обавези да, на основу члана 191. став 1. Закона о раду, тужиоца врати на рад.

Стога су неосновани ревизијски наводи да је побијаном пресудом погрешно примењено материјално право.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић