Врховни касациони суд је испитао правноснажну пресуду дугостепеног суда, у границама прописаним чланом 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' 72/11... 87/18), и нашао да ревизија није основана.

У поступку нема битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба овог закона, па нема ни повреде из става 1. овог члана на коју се ревизијом указује. Ревизијом се оспорава оцена доказа и на тај начин оспорава утврђено чињенично стање. Другостепени суд је прихватио оцену доказа дату од стране првостепеног суда и утврђено чињенично стање, а у образложењу побијане пресуде дао оцену жалбених навода који су од значаја за одлуку о захтевима стављеним у поступку, сагласно члану 396. став 1. и није био дужан да детаљније образлаже пресуду којом жалбу одбија када прихвата чињенично стање утврђено првостепеном пресудом, као и примену материјалног права, сагласно одредбама чланa 396. став 1. и став 2. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на неодређено време. По закљученом уговору о раду, тужиља је од октобра 2011. године радила на радном месту шефа рачуноводства, са 4. степеном стручне спреме-економски техничар. Решењем туженог од 04. 10.2016. тужиљи је отказан уговор о раду, због престанка потребе за њеним радом, јер је услед технолошких, организационих промена код послодавца престала потреба за обављањем послова које је обављала по уговору о раду, а не може јој се обезбедити обављање других одговарајућих послова или оспособљавање за рад на другим пословима, нити упућивање на рад код другог послодавца.

Потреба за обављањем послова шефа рачуноводства код туженог није престала и то радно место није укинуто, већ је и даље предвиђено са једним извршиоцем. Правилником о изменама и допунама правилника о организацији и систематизацији радних места од 12.07.2016..године код туженог, радно место благајника је припојено радном месту обрачунског радника. Код туженог је и даље остало предвиђено радно место шефа рачуноводства, за које тужиља испуњава прописане услове у погледу стручне спреме и радног искуства. После укидања радног места благајника, запослена на тим пословима је задржана на раду и након проглашења тужиље за технолошки вишак, постављена је на радно место шефа рачуноводства. Радно место шефа рачуноводства је и пре и после измене Правилника, систематизовано са једним извршиоцем. Тужиља је послове тог радног места обављала по закљученом уговору о раду.

Тужени није имао обавезу доношења програма решавања вишка запослених. Од 30 запослених, само је тужиља проглашена вишком. То је учињено по принципу смањења броја запослених у заједничкој служби са 4 на 3 запослена, формирања трочлане Комисије за доношење одлуке о проглашењу технолошког вишка и применом критеријума као да је у питању смањење броја извршилаца на истом радном месту, што овде није био случај.

Имајући у виду да радно место шефа рачуноводства није укинуто, да није престала потреба за обављањем послова тог радног места и да се организациона промена не односи на смањење броја извршилаца на истом радном месту, нижестепени судови су закључили да тужиљи није могао бити отказан уговор о раду као вишку. Због непостојања законског основа у смислу члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду (''Службени гласник РС'' 24/05...75/14) побијано решење туженог је поништено као незаконито и применом члана 191. став 1. овог закона тужени је обавезан да тужиљу врати на рад.

Врховни касациони суд прихвата становиште другостепеног суда, засновано на правилној примени материјалног права, јасно наведено у образложењу побијане правноснажне пресуде, а које се у битном своди на оцену о правном значају непобитне чињенице да радно место шефа рачуноводства на којем је тужиља радила по закљученом уговору о раду, није укинуто, те стога није постојао оправдан разлог да послодавац тужиљи откаже уговор о раду као да је она вишак.

Тужени у ревизији износи да је након систематизације радних места за три радна места конкурисало четири извршилаца, што је подразумевало да се спроведе оцењивање запослених по одређеним критеријумима када за једно радно место конкуришу више извршилаца.

Изнети наводи не могу бити прихваћени. У питању није био конкурс за заснивање радног односа и бодовање кандидата по конкурсу за попуну радних места, нити је у питању била ситуација да је смањен број извршилаца на одређеном радном месту, па да се због таквог смањења врши бодовање оних запослених који обављају послове управо тог радног места за које је смањен број извршилаца. Тужиља је имала заснован радни однос и једини је извршилац била на радном месту шефа рачуноводства, које и даље постоји као систематизовано са једним извршиоцем. То је разлог због којег тужиљи није могао бити отказан уговор о раду, независно од околности да је укинуто радно место благајника и послови благајника припојени другом радном месту ( обрачунског службеника). Таква промена не погађа радно место шефа рачуноводства на којем је тужиља радила, те не представља законити основ за промену радноправног статуса тужиље.

Према свему наведеном, нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права код оцене о незаконитости побијаног решења, која за последицу има усвајајућу одлуку о захтеву тужиље за враћање на рад у смислу члана 191. став 1. Закона о раду. Према исходу поступка по ревизији, туженом не припада накнада трошкова овог ревизијског поступка.

На основу члана 414. став 1. и члана 165. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић