Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Према члану 404. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је закључио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као посебној ревизији. Разлози ревизије не указују на потребу да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права, а код утврђења да је тужени исплаћивао тужиоцу тражену накнаду у мањем износу од износа прописаног одредбама члана 23. Посебног колективног уговора за јавна предузећа у комуналној и стамбеној делатности града Београда („Службени лист Града Београда“ број 78/18) и члана 64. став 1. Колективног уговора туженог („Службени лист Града Београда“ број 96/18 од 11.10.2018. године), који се примењује за спорни месец, а у вези члана 118. став 1. тачка 5. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 95/18). Наиме, наведеним Посебним колективним уговором и колективним уговором туженог није предвиђено да је висина накнаде трошкова за исхрану у току рада уговорена у бруто износу, па исте треба применити управо онако како гласе њихове одредбе, због чега није било места умањењу по основу пореза и доприноса и исплаћивању тужиоца нижих износа од уговорене накнаде. У ситуацији када се у колективном уговору наведе конкретан новчани износ који се има исплатити запосленом на име накнаде трошкова исхране по радном дану, не може се на штету запосленог та одредба тумачити као да је реч о принципу обрачуна бруто зараде установљеном у члану 105. Закона о раду јер је то противно одредби члана 118. став 1. Закона о раду која прописује право запосленог на накнаду трошкова, па и трошкова исхране у току рада, у складу са општим актом и уговором о раду.

Нема потребе ни за уједначавањем судске праксе, јер се одлуке ревизијског суда на које се тужени позива у ревизији на односе на њега, односно донете су у поступцима против других тужених и нису засноване на истом чињеничном и правном основу као у овој правној ствари.

Из наведених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија у имовинскоправним споровима није дозвољена ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате у предметном спору поднета је 13.05.2022. године и вредност предмета спора је 3.289,00 динара.

Како је вредност предмета спора очигледно испод законом прописаног ревизијског цензуса, то ревизија туженог није дозвољена.

На основу изложеног, Врховни суд је применом одредбе члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић