Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, др Илије Зиндовића, Божидара Вујичића, Бисерке Живановић и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у правноj ствари тужиоца АА из ..., кога заступа Мирослав Ђурчок, адвокат из ..., против туженог АД ''ББ'' ..., кога заступа Борис Богдановић, адвокат из ..., ради исплате накнаде за исхрану и регреса, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1433/19 од 13.05.2019. године, у седници већа одржаној 03.10.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1433/19 од 13.05.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1433/19 од 13.05.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зрењанину П1 466/18 од 05.03.2019. године усвојен је тужбени захтев и обавезан тужени да тужиоцу исплати на име трошкова за исхрану у току рада за период од 01.09.2015. до 31.05.2017. године износ од 173.974,13 динара и то у појединачним месечним износима наведеним у изреци пресуде са законском затезном каматом на те износе од њихове доспелости до исплате, на име накнаде трошкова регреса за коришћење годишњег одмора за исти период износ од 62.766,69 динара и то у појединачним месечним износима наведеним у изреци пресуде са затезном каматом на те износе од њихове доспелости до исплате, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 62.000,00 динара са затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате у року од осам дана.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1433/19 од 13.05.2019. године, жалба туженог је одбијена као неоснована, а првостепена пресуда потврђена.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужени је изјавио ревизију а из навода ревизије произилази да је иста изјављена због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, применом члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Применом члана 404. став 1. наведеног Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом одлучено је о исплати неисплаћених накнада за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, којом је утврђено да је тужбени захтев тужиоца основан, а да су тужени солидарно обавезни да му плате тражену накнаду. Врховни касациони суд налази да је побијана одлука донета у складу са правним схватањем израженим у одлукама Врховног касационог суда са тужбеним захтевом и чињеничним стањем као у овој правној ствари, о постојању права тужиоца на исплату тражених накнада и о њиховој висини, као и о солидарној обавези тужених. Уз ревизију јесу достављене одлуке којима је одбијен захтев тужилаца у односу на исте тужене, али пресуда Врховног касационог суда Рев2 205/2015 од 25.02.2015. године, као и одлука Уставног сзда Уж 2779/09 од 08.09.2011. године, не представљају одлуке донете у истој правној ствари и у истом чињеничном стању, с обзиром да је наведеном одлуком Врховног касационог суда одлучено о накнади зараде за сменски рад, а одлуком Уставног суда о праву на накнаду за исхрану и регрес запослених у МУП-у, код којих је ово право регулисано другим посебним законом и на другачији начин у односу на запослене код тужених. Остале одлуке нижестепених судова које су достављене уз ревизију, а које се односе на исти вид тражене накнаде, не представљају доказ о неуједначеној судској пракси, с обзиром да нису достављени и докази да су у наведеним предметима одбијени ванредни правни лекови - ревизије, изјављене против правноснажних судских одлука којима је одлучено на другачији начин у односу на одлуку у овој правној ствари.

Сходно изнетом, Врховни касациони суд налази да у овом предмету није потребно одлучивати о ревизији ради новог тумачења права, разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни ради уједначавања судске праксе, па нису испуњени услови за одлучивање о ревизијама тужених, као о изузетно дозвољеним, применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате накнаде за исхрану и регреса, поднета је 23.04.2018. године, а побијана вредност правноснажне пресуде је 236.740,82 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе представља динарску противвредност испод 40.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија туженог недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

У складу са изнетим, а на основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић