Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 766/2018 од 05.10.2018. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Основног суда у Неготину П1 166/14 од 20.12.2017. године у усвајајућем делу првог става изреке. Ставом другим изреке, иста пресуда укинута је у усвајајућем делу става другог изреке, трећем ставу и одлука о трошковима поступка садржана у четвртом ставу изреке, и у тим деловима предмет враћен истом суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену - одлуке садржане у првом ставу изреке, тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. Закона о парничном поступку (ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Ревизијом се не указује на постојање других битних повреда одредаба парничног поступка из става другог наведеног члана, које су чланом 407. став 1. тачка 2. ЗПП предвиђене као разлог за овај ванредни правни лек.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог по уговору о раду од 01.07.2002. године, на пословима ..., али је обављао и друге послове који нису предвиђени тим уговором. Решењем туженог од 12.08.2014. године отказан је уговор о раду зато што тужилац не остварује резултате рада, односно нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради. Тужиоцу је уручено упозорење у којем је тужени навео да он не остварује резултате рада, односно да нема потребна знања и способност за обављање послова, и дат му рок од најмање пет радних дана од достављања упозорења да се на ове наводе изјасни.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су, одлучујући о захтеву тужиоца за поништај решења о отказу уговора о раду и враћање на рад, правилно применили материјално право.

Одредбом члана 179. став 1. тачка 1. Закона о раду прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог и његово понашање, и то ако не остварује резултате рада или нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради. Ратификованом конвенцијом Међународне организације рада број 158. о престанку радног односа на иницијативу послодавца са препоруком број 166, предвиђено је да раднику неће престати радни однос због незадовољавајућег вршења посла, изузев ако му је послодавац претходно дао инструкције и писано упозорење. У том случају, таквом раднику може престати радни однос ако он, и после истека одговарајућег рока предвиђеног за побољшање, настави и даље да обавља послове на незадовољавајући начин.

У конкретном случају, тужени није поступио у складу са одредбама ратификоване конвенције која, на основу члана 16. став 2. Устава Републике Србије, представља део домаћег правног поретка и непосредно се примењује. Писмено упозорење туженог не садржи конкретне чињенице које указују да тужилац не остварује резултате рада, односно да нема потребна знања за обављање свог посла. Овај акт не садржи ни инструкције на основу којих би тужилац могао побољшати начин обављања свог посла, нити је тужиоцу одређен рок у којем би, поштујући дате инструкције, могао побољшати свој рад. Писмено упозорење је тужиоцу дато са позивом на члан 180. Закона о раду, који се примењује онда када се уговор о раду отказује из разлога предвиђених чланом 179. став 2. и 3. тог закона, што овде није случај.

Имајући изложено у виду, нижестепени судови су правилно утврдили да је отказ уговора о раду незаконит, а ревизијом се неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић