Тужени је поднео одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. и 441. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23) - ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни друге битне повреде због којих се ревизија у смислу члана 407. став 1. ЗПП, може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на неодређено време, на пословима ..., на основу уговора о раду од 26.9.2020. године. Тужиљи је престао радни однос на основу споразума који је са послодавцем закључила дана 30.09.2020. године, на коме се налазе потпис тужиље и факсимил печата са потписом заступника послодавца ББ. Тужиља је са евиденције обавезног социјалног осигурања одјављена почев од 02.10.2020. године. Из исказа сведока ВВ, запослене на радном месту ... Службе за ..., утврђено је да је од стране менаџера продаје обавештена да тужиља жели да раскине радни однос, након чега је потписан споразум о престанку радног односа. Веродостојност потписа тужиље на предметном споразуму утврђен је налазом и мишљењем судског вештака из области графоскопије Радослава Свичевића од 22.9.2022. године. Овлашћењем директора туженог од 22.2.2011. године, ББ, заступник туженог, је овлашћен да одлучује о правима, обавезама и одговорностима из радног односа, односно да закључује и потписује Уговоре о раду и Анексе уговора о раду, споразуме о престанку радног односа, да доноси упозорења и решења о отказу Уговора о раду, решења о годишњим одморима, одсуствима са посла и све остале акте у вези са радним односима, самостално и без ограничења.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев, налазећи да је споразум о престанку радног односа закључен на основу слободно изражене воље тужиље за његово закључење, да је споразум потписан од стране тужиље, као и да је заступник туженог ББ имао овлашћење за одлучивање о правима, обавезама и одговорностима из радног односа у смислу члана 192. Закона о раду.

По оцени Врховног суда, становиште нижестепених судова засновано је на правилној примени материјалног права.

Један од разлога за престанак радног односа по члану 175. тачка 3. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 ... 75/14) је споразум између запосленог и послодавца, који сагласно члану 177. тог закона мора изражавати сагласност воља уговорних страна.

Одредбом члана 177. Закона о раду, у ставу 1. прописано је да радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог. Ставом 2. наведеног члана прописано је да је пре потписивања споразума послодавац дужан да запосленог писаним путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Према цитираној одредби закона основ за престанак радног односа је споразум који закључују послодавац и запослени. Сматра се да је споразум закључен када послодавац и запослени постигну сагласност како о престанку радног односа, тако и у погледу осталих питања која су од значаја за престанак радног односа (дан прекида рада, исплата неисплаћених зарада и других примања по основу рада, право у погледу неискоришћеног годишњег одмора и др). Да би споразумни престанак радног односа производио радноправно дејство он мора да буде резултат слободно изражене воље, да буде закључен у писаној форми, будући да такав споразум има снагу коначног појединачног акта и представља основ за престанак радног односа.

У конкретном случају, парничне странке су закључиле предметни споразум о престанку радног односа дана 30.09.2020. године, тужиља је исти својеручно потписала, а сходно члану 177. став 2. Закона о раду обавештена је о свим последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености, што је констатовано у самом споразуму.

Неосновани су наводи ревизије да тужиља није туженом доставила предлог за споразумни раскид радног односа, нити је постојала воља тужиље да јој престане радни однос, с обзиром да из исказа сведока ВВ, ... Службе за ... код туженог, произлази да је престанак радног односа иницирала тужиља, да је потписала споразум о престанку радног односа у коме је наведен датум престанка радног односа, из чега произлази да је своју вољу изразила слободно, јасно, недвосмислено и без мана у вољи. Тужиља није доказала да је споразум био резултат мана воље, нити да је исти бланко потписала приликом закључења уговора о раду, супротно наводима у ревизији.

Ревизијом се неосновано указује да побијани споразум није потписан од стране овлашћеног лица, јер садржи факсимил потписа ББ, заступника туженог, овлашћеног од стране директора туженог за одлучивање о правима, обавезама и одговорностима из радног односа, у смислу члана 192. Закона о раду.

Имајући у виду да је тужиљи законито престао радни однос, неоснован је њен захтев за накнаду штете у смислу члана 191. став 1. Закона о раду.

Како се ни осталим наводима ревизије, који представљају понављање жалбених навода и навода изнетих у првостепеном поступку и који су били предмет правилне оцене нижестепених судова, не доводи у сумњу правилност и законитост побијане одлуке, то је Врховни суд на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Наводи одговора на ревизију нису били нужни за доношење одлуке о ревизији, па је одлука у ставу другом изреке донета на основу одредби члана 165. став 1. и 154. ЗПП.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић