Испитујући побијану одлуку у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Неосновани су ревизијски наводи да је другостепени суд учинио битну повреду из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП јер је одлучивао на основу чињеничног стања које је утврђено у првостепеној пресуди.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на основу уговора о раду од 29.11.2017. године (са анексима од 18.12.2018. и 19.12.2018. године), на радном месту „заступник за продају животног осигурања“, са VII степеном стручне спреме, обављајући послове овог радног места на територији ... и ... . Тужиља је сагласно закљученом уговору о раду код туженог била задужена обрасцима евиденције за продају животног осигурања и електронским маркицама. Тужени се није бавио конверзијом новца, али је тужиља у више наврата трећим лицима издавала лажне потврде о конверзији новца (од 16.09.2019. године, 21.10.2019. године, 20.07.2019. године и 14.10.2019. године и др.), коришћењем правог печата и знака послодавца. Уследило је привремено удаљење тужиље са рада (решење туженог бр. .. од 27.11.2019. године) и упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду од 27.11. 2019. године. Због одсуства тужиље са рада од 19.11.2019. године (о чему је послодавцу доставила извештај о привременој спречености за рад), тужени је наведене акте послао тужиљи препорученом поштом на адресу пребивалишта, али се пошиљка вратила са назнаком „није тражила“ (о чему је сачињена службена белешка13.12.2019. године). Након тога, ови акти су објављени на огласној табли туженог (од 16.12.2019. до 24.12.2019. године), што су пратиле и службене белешке туженог. Тужиља се није изјаснила на упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду. Решењем туженог бр. .. од 13.01.2020. године, тужиљи је отказан уговор о раду због учињене повреде радне обавезе из члана 55. став 1. тачке 1. и 21. Правилника о раду туженог и тада важеће Политике управљања репутационим ризиком, учињене на тај начин што је у наведеном периоду сачињавала лажне потврде, које је потписивала у своје име и за свој рачун, уз неовлашћено коришћење правог печата и знака послодавца.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су применом одредаба члана 179. став 2. тачка 5. Закона о раду и члана 55. став 1. тачка 1. и 21. Правилника о раду туженог одбили тужбени захтев тужиље за поништај предмтног решења туженог о отказу уговора о раду, за враћање тужиље на рад и накнаду штете у виду изгубљене зараде и уплату тражених доприноса.

По оцени Врховног суда нижестепене пресуде су засноване на правилној примени материјалног права.

Чланом 179. став 2. тачка 5. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 95/18 – аутентично тумачење), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе и то ако учини другу повреду радне обавезе утврђену општим актом, односно уговором о раду.

Чланом 180. истог закона, прописано је да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. ставови 2. и 3. овог закона писменим путем упозори запосленог на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање 8 дана од дана достављања упозорења да се изјасни о наводима из упозорења.

Одредбом члана 55. став 1. Правилника о раду туженог бр. ... од 21.01.2019. године, прописано је да запосленом може да престане радни однос отказом уговора о раду у случају ако својом кривицом учини повреду радне обавезе и то ако се запослени приликом обављања послова и задата не придржава позитивних прописа као и општих и појединачних аката послодавца (тачка 1.) и ако запослени сачини лажну документацију или лажне обрасце послодавца ради постизања одређене користи за себе, другог запосленог или неко треће лице (тачка 21.).

Правилан је закључак нижестепених судова да су се у радњама тужиље стекла обележја повреде радне обавезе из члана 179. став 2. тачка 5. Закона о раду и члана 55. став 1. тачке 1. и 21. Правилника о раду туженог учињене њеном кривицом у време, на месту и на начин ближе изложен у решењу туженог од 13.01.2020, године, па јој је предметним решењем законито престао радни однос. Пре отказа уговора о раду, тужени је тужиљу писменим путем упозорио на постојање разлога за отказ у складу са обавезом из чланом 180. Закона о раду, на које се тужиља није изјаснила. Како је тужиљи законито престао радни однос, то нема основа да буде враћена на рад код туженог на основу члана 191. Закона о раду, нити за накнаду штете у виду изгубљене зараде.

Супротно ревизијским разлозима, тужиља током поступка није доказала своје тврдње да се на приложеним потврдама о конверзији од стране туженог не налази њен потпис, што је била дужна да учини сходно одредбама чланова 228. и 231. Закона о парничном поступку. Осим тога, за законитост решења о отказу уговра о раду довољно је да је запослени учинио и само једну радњу која чини битан елемент повреде радне обавезе која му је стављена на терет, што би у конкретном случају значило да би и само једна лажна потврда о конверзији сачињена од стране тужиље била довољна за доношење таквог решења (током поступка тужени је доставио 11 потврда).

Поред тога, током поступка тужиља није доказала ни да је поступак доношења решења о отказу уговора о раду спроведен противно одредбама Закона о раду, имајући у виду да је тужени током поступка доставио доказе из којих се утврђује супротно. Како је, према садржини писмених доказа, достава упозорења на повреду радне обавезе тужиљи била несупешна преко поште, тужени је правилно извршио доставу упозорења истицањем на огласну таблу у складу са чланом 185. став 3. Закона о раду, што ни тужиља није спорила у тужби (уз навођење погрешних датума стављања и скидања упозорења са огласне табле). При томе, супротно наводима ревизије, тужиља је имала могућност да се изјасни на упозорење о постојању разлога за отказ (које је стављено на огласну таблу послодавца 16.12.2019. године, а скинуто 24.12.2019. године) јер је наредбом о спровођењу истраге од 29.12.2019. године (у погледу чега тужиља у тужби такође наводи погрешан датум) лишена слободе тек 27.12.2019. године (о чему се тужени изјаснио у одговору на тужбу), а које наводе тужиља потом није оспорила.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић