Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужиља је изјавила ревизију побијајући је у делу којим је одбијен тужбени захтев за враћање на рад, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужени је доставио одговор на ревизију.

Одлучујући о изјављеној ревизији на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни друге битне повреде које могу бити предмет расправљања у ревизијском поступку.

У правноснажно окончаном поступку је утврђено да је тужиља била у радом односу код туженог распоређена на послове самостални стручи сарадник ... по основу уговора о раду од 28.10.2014. године и то на неодређено време и закључених анекса тог уговора. Писменим упозорењем од 29.10.2015. године тужиља је упозорена да је учинила повреде радне обавезе и радне дисциплине на тај начин што је изостала са рада на дане 22. и 23.10.2015. године без одобрења, те да се у те дане није одазивала на позиве непосредних руководилаца упућене на службени број мобилне телефоније због потребе хитног извршавања послова из описа њеног радног места. Наведено је да је на тај начин поступила супротно наредби генералног директора из 2011. године о обавези јављања на службени телефон. Стављено јој је на терет и да је неоправдано изостала са рада 02, 15 и 16.10.2015. године. Оспореним решењем тужиљи је отказан уговор о раду са даном 18.12.2015. године због повреде радне обавезе и дисциплине које се односе на несавесно и немарно извршавање радних обавеза утврђених општим актом и уговором о раду и непоштовања радне дисциплине прописане актом послодавца- неодазивање на позив руководиоца и других претпостављених лица и неоправдан изостанак са рада три радна дана у току месеца или пет радних дана у току године.

На основу утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев као неоснован налазећи да је основано отказан уговор о раду тужиљи због учињене повреде радне обавезе и радне дисциплине.

Одлучујући о жалби тужиље, правилно је другостепени суд применио материјално право када је делимично усвојио тужбени захтев тако што је поништио као незаконито оспорено решење туженог о отказу уговора о раду, а одбио као неоснован део тужбеног захтева за враћање на рад обавезујући туженог да тужиљи исплати на име накнаде штете шест зарада које је остварила у месецу који претходи месецу у коме јој је престао радни однос, те одбио као неоснован део тужбеног захтева за накнаду штете у виду изосталих зарада за тражени период.

Чланом 180. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, са изменама) прописано је да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тачка 1. до 6. овог закона запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења. Ставом 2. наведеног члана прописано је да је послодавац дужан да у упозорењу наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је нижестепени суд закључио да је у конкретном случају постојао основ за престанак радног односа тужиљи, што произлази из утврђеног чињеничног стања. Наиме, тужиља је на описани начин повредила радну дисциплину неоправданим изостанком са рада у наведене дане, као и тежу повреду радне обавезе неодазивањем на позив непосредног руководиоца. Међутим, правилна је оцена нижестпеног суда да тужени приликом доношења оспореног решења о отказу уговора о раду тужиљи није испоштовао поступак, нити решење о отказу уговора о раду испуњава захтеве форме и садржине, с обзиром да су изостављене околности и чињенице у односу на место, начин и време извршења повреде радне обавезе и недисциплине. Како између писменог упозорења упућеног тужиљи на постојање отказних разлога и оспореног решења не постоји идентитет у погледу чињеничног основа, правилно закључује нижестепени суд да оспорено решење о отказу уговора о раду ово чини незаконитим, посебно и из разлога што тужиљи није уручено упозорење за одређене повреде и акте дисциплине које се тужиљи оспореним решењем о отказу уговора о раду стављају на терет.

Осим тога, тужиља није могла да отпочне са коришћењем годишњег одмора пре него што о њеном захтеву одлучи послодавац доношењем решења о коришћењу годишњег одмора, а запослени који је привремено спречен да ради је у обавези да у законом наведеном року послодавцу достави потврду о спречености за рад. Тужиља није поступила у складу са наведеним, па је својим понашањем учинила повреду радних обавеза које јој се стављају на терет.

Међутим, како је тужени поступио супротно прописаном поступку за престанак радног односа, а несумњиво је утврђено да је постојао основ за престанак радног односа тужиљи, правилна је правна оцена нижестепеног суда да се нису стекли услови за примену одредбе члана 191. став 1. Закона о раду – по захтеву тужиље за враћање на рад, већ услови за усвајање захтева за накнаду штете у досуђеном износу сходно одредби члана 191. став 7. Закона о раду, како то правилно закључује и нижестепени суд, а наводима ревизије којима се оспорава овакво закључивање нижестепеног суда не доводи се у сумњу правилност и законитост побијене пресуде.

Из наведених разлога је одлучено као у ставу првом изреке на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП.

Одлука о захтеву туженог за накнаду трошкова ревизијског поступка садржана у ставу другом изреке донета је применом члана 165. став 1. у вези члана 154. ЗПП, јер по оцени Врховног касационог суда трошкови одговора на ревизију нису били нужни за вођење ове парнице.

Председник већа – судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић