Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 1703/25 од 19.06.2025. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Другог основног суда у Београду П1 220/18 од 28.01.2025. године у ставу првом, другом, четвртом, петом, шестом и седмом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне другостепене пресуде ревизију је благовремено изјавио тужени, због погрешне примене материјалног права и због битних повреда одредаба парничног поступка.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23) и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, нити је пак учињена нека друга битна повреде одредаба парничног поступка.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог по уговору о раду број ... од 17.10.2007. године као референт – ... у Одељењу ... са пуним радном временом на неодређено време. Анексом од 01.06.2013. године тужиља је распоређена на ново радно место, да обавља посао ... . Анексом 2 од 01.04.2018. године измењен је члан 7. основног уговора и утврђен је коефицијент запослене у висини од 1,88. Тужени је дана 22.05.2018. године донео упозорење тужиљи о постојању разлога за отказ уговора о раду тужиљи. У упозорењу је назначено да је тужиља својом кривицом извршила повреду радне обавезе и то: несавесно и немарно извршавање радних обавеза, незаконито располагање средствима послодавца, непријављивање повреде радне обавезе проузроковањем послодавцу веће материјалне штете или теже штетне последице немарним и несавесним радом, што је предвиђено чланом 93. став 1. тачка 1, 5, 8. и 9. Правилника о раду туженог. Тужиља се изјаснила на упозорење дана 31.05.2018. године истичући да не постоји њена одговорност зато што јој је на текући рачун неосновано уплаћен већи износ везано за увећану зараду и накнаду трошкова за одлазак и одлазак на рад. Обрачун је вршила ББ, а према исплатном листићу који је добијала сваки месец, уплаћен износ се поклапа са обрачуном који је назначен на истом. Тужени је након тога донео решење дана 01.06.2018. године којим је тужиљи отказао уговор о раду, а са позивом на одредбу члана 179. став 2. тачка 1. Закона о раду и цитираног члана 93. Правилника о раду. Закључује да постоји пропуст тужиље због непријављивања исплата увећаних зарада и накнада трошкова за долазак и одлазак са рада.

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је закључио да на страни тужиље не постоји кривица. Иста није вршила обрачун плате и обрачун путних трошкова, није била дужна да проверава рад лица која раде на тим пословима, нити да проверава и контролише исправност уплата, посебно када су те уплате извршене у складу са обрачунским листићима. Закључује да нису испуњени услови да се тужиљи откаже уговор о раду, па је у погледу поништаја решења о отказу, усвојио тужбени захтев и обавезао туженог да тужиљу врати на посао. Како је у току поступка обављено вештачење од стране вештака економске струке и утврђено да би тужиља за период од 01.06.2018. године до 30.04.2021. године остварила укупну зараду од 1.780.194,93 динара, то је усвојио део тужбеног захтева и у погледу исплате тражених новчаних износа на име изгубљене зараде и захтев везано за уплату доприноса по том основу.

Другостепени суд је у свему прихватио правну аргументацију првостепеног суда.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови на утврђено чињенично стање правилно применили материјално право.

Одредбом члана 93. став 1. тачка 1, 5, 8. и 9. Правилника о раду предвиђено је које су повреде радне обавезе запослених. Према члану 172. став 2. тачка 1. и 5. Закона о раду прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленог који је својом кривицом учинио повреду радне обавезе утврђену општим актом, односно уговором о раду, тј. ако несавесно или немарно извршава радне обавезе. Међутим, имајући у виду садржину из члана 193. Правилника о раду туженог, као и назначену одредбу Закона о раду, мора се имати у виду да у погледу одговорности радника за учињене повреде мора да постоји. Без утврђене кривице не може се отказати уговор о раду. У конкретној ситуацији од стране нижестепених судова утврђено да на страни тужиље не постоји кривица зато што јој је на текући рачун уплаћиван већи износ плате и већи износ трошкова за долазак и одлазак са посла. Тужиља није радила у рачуноводству, обрачун је вршило друго лице, па тужиља није могла да има представу да су јој износи уплаћивани у већем износу више него што је требало, тим пре што се обрачун платних листића поклапао са висином уплата на текући рачун. Тужиља није била у обавези да контролише рад других запослених, нити је имала то овлашћење. Стога су правилно нижестепени судови закључили да на страни тужиље не постоје радње које се могу окарактерисати као повреде радне обавезе, сходно одредбама цитираног Правилника и одредбе члана 179. став 2. тачка 1. и тачка 5. Закона о раду.

Неосновани су наводи из ревизије туженог да је због овакве ситуације тужиља могла неосновано да присваја новчана средства која су јој уплаћена на текући рачун по основу неосновано увећане зараде и урачунатих трошкова превоза. Ово из разлога што су се ти износи поклапали са обрачуном исказаним у исплатним листићима, па сходно томе, како тужени није доказао да на страни тужиље постоји кривица у смислу да је била дужна да контролише рад обрачунске службе (јер на то није имала право), и да она контролише правилност извршеног обрачуна и уплате, што све указује на чињеницу да тужени није доказао кривицу тужиље у погледу повреде радних обавеза. Тужени је донео одлуку и наложио тужиљи да врати назначени новчани износ који је неосновано уплаћен, али иста због добијања отказа то није стигла да учини. Међутим, невраћање назначеног износа у таквој ситуацији није од значаја за одлучивање о престанку радног односа, нити може бити основ за доношење другачије одлуке јер су ту ради о посебном облигационо-правном односу који нема значаја за решење овако постављене правне ствари по тужби тужиље.

Правилна је и одлука о трошковима поступка.

На основу члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић