Како је одредбом члана 412. став 4. ЗПП („Службени гласник Републике Србије“ бр. 111/09) прописано да је ревизија увек дозвољена и против решења другостепеног суда којим је правноснажно одлучено о предлогу за понављање поступка, то је ревизија тужиоца дозвољена, па нема законских услова за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној.

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 5292/11 од 03.12.2012. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена, да му на име накнаде штете због мање исплаћене плате за период од 01.01.2007. до 30.10.2009. године исплати појединачне месечне износе са припадајућом каматом. Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 1438/13 од 01.03.2013. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена наведена првостепена пресуда.

Дана 31.12.2018. године тужилац је поднео предлог за понављање поступка из разлога прописаног одредбом члана 426. став 1. тачка 11. новог ЗПП, сматрајући да је стекао могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права у предмету Мирковић и други против Србије (тужилац је означен као седми подносилац представке у том предмету) бр. 27471/15 од 26.06.2018. године исправљене 13.11.2018. године а која би могла утицати да за тужиоца буде донета повољнија одлука, обзиром да је том одлуком проглашена прихватљива представка подносиоца (и овде тужиоца) и да се сматра да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са неуједначеном судском праксом домаћих судова.

Првостепени суд је одржао рочиште по предлогу за понављање поступка након чега је донео решење којим није дозволио понављање поступка, а Виши суд у Београду је потврдио првостепено решење. Нижестепени судови су при одлучивању заузели правни став да наведеном одлуком Европског суда за људска права није одлучено о истом или сличном правном односу, већ је утврђена повреда права из члана 6. став 1. Конвенције због неуједначене судске праксе, па нису испуњени услови за понављање поступка прописани одредбом члана 422. став 1. тачка 10. ЗПП.

По оцени Врховног касационог суда правилан је закључак нижестепених судова да у конкретном случају нису испуњени услови за понављање поступка на основу члана 422. став 1. тачка 10. ЗПП јер наведеном одлуком Европског суда за људска права није одлучено о истом или сличном правном односу, већ је утврђена повреда права из члана 6. став 1. Конвенције због неуједначене судске праксе домаћих судова.

Наиме, како се одлука о овом ванредном правном леку доноси применом Закона о парничном поступку који је важио у време доношења одлука којима је поступак правноснажно окончан („Службени гласник Републике Србије“ бр. 125/04 и 111/09, који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП „Службени гласник Републике Србије“ број 72/11 и 55/14) то произилази да разлог на који се тужилац позива у предлогу за понављање поступка није ни био прописан наведеном одредбом члана 422. став 1. тачка 10. ЗПП, већ је новим законом, који се не примењује у конкретном случају („Службени гласник Републике Србије“ бр. 72/11, 49/13 и 55/14), одредбом члана 426. став 1. тачка 1. прописан додатни услов за понављање поступка из тог разлога - да се ради о повреди људског права које је такве природе да је могла бити од утицаја на доношење повољније одлуке за странку која тражи понављање поступка.

Са изнетих разлога, неосновани су ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права од стране другостепеног суда у побијаном решењу, због чега је Врховни касациони суд одлучио као у изреци, на основу члана 405. став 1. у вези члана 412. ЗПП.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић