Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 3043/2023
09.11.2023. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Драгане Бољевић, Радославе Мађаров и Весне Станковић, чланова већа, у парници тужиља АА из ... и ББ из ..., чији је пуномоћник Милош Д. Зеловић адвокат из ..., против туженог Унивезитетски клинички центар Србије из Београда, којег заступа Државно правобранилаштво из Београда, ради исплате, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 4297/22 од 01.02.2023. године, у седници већа одржаној дана 09.11.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 4297/22 од 01.02.2023. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 4297/22 од 01.02.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 1670/2021 од 22.09.2022. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да првотужиљи, на име разлике између минималне зараде и неисплаћене плате за стандардни учинак и време проведено на раду за период од марта 2018. до децембра 2018. године, исплати новчане износе наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом на сваки новчани износ почев од означених датума па до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев првотужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој, на име неисплаћене накнаде за исхрану у току рада за период од марта 2018. до фебруара 2021. године, исплати новчане износе наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом на сваки новчани износ почев од означених датума па до исплате. Ставом трећим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је првотужиља тражила да се обавеже тужени да јој, на име неисплаћене накнаде за регрес за коришћење годишњег одмора за период од марта месеца 2018. године до фебруара 2021. године, исплати новчане износе наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом на сваки новчани износ почев од означених датума до исплате, као неоснован. Ставом четвртим изреке, обавезан је тужени да друготужиљи, на име разлике између минималне зараде и неисплаћене плате за стандардни учинак и време проведено на раду за период од марта 2018. до децембра 2018. године, исплати новчане износе наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом на сваки новчани износ почев од означених датума па до исплате. Ставом петим изреке, одбијен је тужбени захтев друготужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој, на име неисплаћене накнаде за исхрану у току рада за период од марта 2018. до фебруара 2021. године, исплати новчане износе наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом на сваки новчани износ почев од означених датума па до исплате. Ставом шестим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је друготужиља тражила да се обавеже тужени да јој, на име неисплаћене накнаде за регрес за коришћење годишњег одмора за период од марта месеца 2018. године до фебруара 2021. године, исплати новчане износе наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом на сваки новчани износ почев од означених датума до исплате, као неоснован. Ставом седмим изреке, одбијен је предлог туженог да се у својству умешача на страни туженог позове Републички фонд за здравствено осигурање и Република Србија – Министарство финансија. Ставом осмим и деветим изреке, обавезан је тужени да тужиљама на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 89.000,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде па до исплате у року од 8 дана, а тужиље су ослобођене плаћања судских такси.