Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила благовремену ревизију због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног права и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408., у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11... 18/2020) и одредбе члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23), па је утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Основног суда у Врању Ии 663/18 од 06.03.2018. године, на основу извршне исправе – обрачуна зараде за месец јануар 2018. године, а ради наплате новчаног потраживања извршног повериоца АА из ... (тужиља) у износу од 29.656,46 динара, са законском затезном каматом почев од 28.02.2018. године па до исплате, као и трошкова извршења у износу од 7.029,00 динара, одређено је извршење на рачуну извршног дужника, Здравствени центар Врање, па је наложено Народној банци Србије – Одсеку за принудну наплату, да са рачуна дужника пренесе наведене новчане износе на рачун извршног повериоца. Јавни извршитељ Александар Николић је донео Закључак Ии 422/2018 од 07.03.2018. године, којим је одредио спровођење извршења преносом средстава са рачуна извршног дужника – Здравственог центра Врање на рачун Јавног извршитеља. Здравствени центар Врање је, као извршни дужник, у принудној наплати у блокади, почев од 14.04.2016. године која траје 1797 дана, а укупан износ блокаде је 364.931.337,39 динара. У поступку извршења нису предузимане друге радње, нити је донето решење о обустави извршног поступка. Оснивач Здравственог центра Врање је Република Србија, а тај Здравствени центар се претежно финансира из уступљених јавних прихода.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је тужбени захтев тужиље одбио, јер је закључио да у овом случају нема места примени одредбе члана 14. став 3. Закона о стечају и обавези тужене државе, као оснивача Здравственог центра Врање, на исплату тужиљиног новчаног потраживања. По становишту првостепеног суда до испуњености услова за солидарну одговорност оснивача дошло би тек онда када запослени, у извршном поступку, не би могао да наплати своје потраживање, односно уколико наступи један од разлога прописаних одредбом члана 129. став 1. тачке 4. и 6. Закона о извршењу и обезбеђењу, услед којих се обуставља извршни поступак. Како је у конкретном случају извршни поступак против извршног дужника, Здравственог центра Врање, још увек у току, по мишљењу првостепеног суда, не произлази да не постоји могућност наплате њеног новчаног потраживања у извршном поступку, због чега нема услова за солидарну одговорност тужене.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду, тако што је тужену обавезао да тужиљи исплати предметно потраживање, применом одредбе члана 11.и 14.став 1. Закона о стечају (''Службени гласник РС'', бр. 104/2009 ...95/2018), налазећи да солидарна одговорност тужене за обавезе Здравственог центра у Врању, чији је оснивач, постоји на основу те одредбе Закона, у случају, када су испуњени материјално-правни услови за отварање стечајног поступка, што је и трајнија неспособност дужника за плаћање, а што је овде случај.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Одредбом члана 11. став 1. Закона о стечају, прописано је да се стечајни поступак отвара када се утврди постојање најмање једног стечајног разлога. Стечајни разлози су прописани ставом другим те одредбе Закона, тако што је под тачком 1. прописана трајнија неспособност плаћања. На основу одредбе члана 14. став 1. Закона о стечају, стечајни поступак не спроводи се према Републици Србији, аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, фондовима и фондацијама обавезног пензијског, инвалидског, социјалног и здравственог осигурања, правним лицима чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, а које се искључиво или претежно финансирају кроз уступљене јавне приходе или из републичког буџета, односно буџета аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, Народној банци Србије, Централном регистру, Депоу и клирингу хартија од вредности, јавним агенцијама. За обавезе правног лица над којим се, у складу са ставом 1. овог члана Закона, не спроводи стечајни поступак, солидарно одговарају његови оснивачи, односно власници, као и чланови и акционари (став 3.).

Солидарност дужника прописана је одредбом члана 414. Закона о облигационим односима, тако што сваки дужник солидарне обавезе одговара повериоцу за целу обавезу и поверилац може захтевати њено испуњење од кога хоће, све док не буде потпуно испуњена, али кад један дужник испуни обавезу, она престаје и сви се дужници ослобађају (став 1.).

У конкретном случају, тужиља је поверилац потраживања које има према дужнику, Здравственом центру Врање, чији рачун је у блокади непрекидно, укупно 1797 дана и који се претежно финансира из средстава Републичког фонда. Солидарна одговорност оснивача за обавезе правног лица чији је оснивач постоји на основу одредбе члана 14. став 3. Закона о стечају, у случају постојања материјално-правних услова за отварање стечајног поступка, што је, између осталог, и трајна неспособност дужника за плаћање. Околност да је рачун правног лица који је дужник према тужиљи, а над којим правним лицем се не спроводи стечајни поступак по одредби члана 14. став 1. Закона о стечају, у блокади дужи временски период (1797 дана), како је утврђено у првостепеном поступку, указује да је испуњен стечајни разлог из одредбе члана 11. став 2. тачка 1. Закона о стечају, у односу на правно лице, када би над тим правним лицем могао да се спроводи стечајни поступак. Пошто то није могуће, на основу одредбе члана 14. став 1. Закона о стечају, је установљена солидарна одговорност туженог за обавезе правног лица, извршног дужника. Одговорност тужене није условљена обустављањем извршног поступка на начин прописан Законом о извршењу и обезбеђењу, па тужена с тим у вези, неосновано у ревизији указује на погрешну примену материјалног права.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 1., 154. и 165. став 2. Закона о парничном поступку.

На основу одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић