Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о ревизији у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је оценио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нема пропуста у примени одредаба ЗПП.Такође, ревизијом се указује на повреде поступка из тачке 12. ове законске одредбе, као и на погрешну примену члана 8. ЗПП-а, чиме се у суштини оспорава утврђено чињенично стање, што не може бити ревизијски разлог у смислу члана 407. став 1. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос на одређено време уговором о раду који је 31.03.2017. године закључила са туженим. Накнадно закљученим анексима тог уговора радни однос тужиље је продужаван, с тим што ни уговором о раду нити његовим анексима закљученим до анекса уговора о раду од 22.06.2018. године, није означен основ по којем је тужиља засновала радни однос на одређено време. Почев од анекса уговора о раду од 22.06.2018. године па закључно са анексом од 26.02.2021. године, као основ рада тужиље на одређено време означен је рад на одређеним пројектима. Тужиља је све време рада на одређено време обављала исте послове, а радни однос јој је престао решењем од 26.03.2021. године, због истека времена на који је закључен уговор о раду од 31.03.2017. године.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је решење о отказу уговора о раду од 26.03.2021. године незаконито, због чега је исто поништено и утврђено да је тужиља код туженог засновала радни однос на неодређено време на основу члана 37. став 6. Закона о раду.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Уговор о раду може се закључити на одређено време у складу са чланом 37. став 1. Закона о раду, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба. Тако заснован радни однос, по једном или више уговора о раду, према ставу 2. наведеног члана не може бити дужи од 24 месеца, са прекидима или без прекида, а сагласно ставу 6. истог члана ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време.

Имајући у виду наведене законске одредбе произлази да се више закључених уговора о раду на одређено време (сукцесивни уговори) сматрају једним уговором, као и да укупно трајање рада по више уговора не може бити дуже од 24 месеца. У конкретном случају, тужиља је са туженим закључила више уговора о раду на одређено време и анекса уговора о раду, за период дужи од четири године непрекидног рада, у коме је обављала систематизоване послове. Закључивањем више таквих уговора тужени је поступао противно одредбама закона којима је регулисан рад на одређено време, чиме је злоупотребио права послодавца. С обзиром да је тужиља непрекидно радила дуже од две године на истим пословима, а да је тужени као послодавац злоупотребио права из Закона о раду, произлази да су по истеку 24 месеца, настали услови из члана 37. став 6. Закона о раду за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, јер је тужиља и након што је требало да јој престане радни однос, наставила да ради код туженог на основу сагласности послодавца (имала је закључен уговор о раду). Такође, без утицаја су пројекти наведени касније, јер је тужиља засновала радни однос на неодређено време по основу Уговора о раду од 31.03.2017. године.

Правилан је и закључак нижестепених судова да је дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, у границама постављеног тужбеног захтева (с обзиром да је до преображаја дошло и раније), те да је решење о престанку радног односа због истека рока на који је заснован незаконито, јер радни однос на одређено време, преображен у радни однос на неодређено време, не може се законито отказати због протека времена. Из наведених разлога неосновани су ревизијски наводи туженог којима се указује на погрешну примену материјалног права.

Неосновани су и наводи ревидента о погрешној примени одредбе члана 33. Закона о раду. Наведеном одредбом је основ за заснивање радног односа на одређено време предвиђен као саставни део уговора о раду закљученог на одређено време. Тај податак не садржи Уговор о раду на одређено време од 31.03.2017. године, ни накнадно закључени анекси тог уговора којима је продужавано време трајања радног односа, а у одсуству тога није доказано постојање чињеница битних за испуњеност услова за заснивање радног односа на одређено време у смислу члана 37. став 1. Закона о раду.

Осталим наводима ревизије оспорава се оцена изведених доказа и утврђено чињенично стање, односно погрешна примена члана 37. став 2. и 4. Закона о раду, заснована на тврдњи ревидента о непотпуно утврђеном чињеничном стању у вези са радом тужиље на одређеним пројектима, а због чега се ревизија не може изјавити према члану 407. став 2. ЗПП, па је применом члана 414. ЗПП, Врховни суд одлучио као у изреци.

Одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова ревизијског поступка, јер по овом правном леку тужени није успео, те је донета одлука као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 165. ЗПП.

Председник већа-судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић