Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију (насловљена као „жалба“) и навела да другостепену пресуду побија из свих законом прописаних разлога.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 399. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 ... 53/13 - УС), који се примењује на основу одредбе члана 506. став 1. важећег Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23 – други закон) и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности у смислу члана 399. ЗПП. У ревизији се одређено не указује на друге битне повреде поступка које могу представљати дозвољени разлог за изјављивање ревизије применом члана 398. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је на основу закључених уговора о делу са туженим од 25.12.2007. године, 04.03.2008. године и 11.09.2008. године била ангажована ради обављања ... послова у објекту туженог у ... . У периоду од 09.03.2007. године до 31.12.2007. године тужиља је била у радном односу у предузећу „Зорка – заштита биља“ из Шапца. У време ангажовања тужиље по уговорима о делу закљученим са туженим „Галеника – Фитофармација“ АД, објекат у ... није представљао организациону јединицу у оквиру туженог. Тужени је тада имао само једно запослено лице ББ, чији задатак је био да обезбеди административно, техничке и функционалне предуслове за покретање производног процеса у погону туженог у ... и то је било једино систематизовано радно место (место стручног сарадника) које је било везано за овај објекат.

Оспореним решењем туженог од 21.04.2009. године тужиљи престаје уговор о делу од 11.09.2008. године, због смањења обима посла, с тим што је у ставу 2 диспозитива решења грешком наведено да јој са даном 30.03.2009.године престаје радни однос, а такође и код издавања потврде од 12.05.2009. године омашком наведено да јој је са даном 30.04.2009. године престао радни однос на одређено време, због престанка потребе за даљим ангажовањем. Околности под којима су настале ове погрешке су разјашњене, а представљале су разлог доношења решења туженог од 24.04.2009. године којим је поништено решење од 21.04.2009. године, са образложењем да са тужиљом није заснован радни однос код туженог, него је закључен уговор о делу од 11.09.2008. године којим је тужиља ангажована ван радног односа.

На основу утврђеног чињеничног стања, правилно је примењено материјално право, када је као неоснован одбијен тужбени захтев за утврђење постојања радног односа тужиље код туженог на неодређено време почев од 25.12.2007. године и да тужиљи припадају сва права из радног односа.

Одредбом члана 30. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05), прописано је да се радни однос заснива уговором о раду.

Одредбом члана 32. став 1. Закона о раду је прописано да се, уговор о раду закључује пре ступања запосленог на рад, у писменом облику, док је одредбом става 3. овог члана прописано да ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду у складу са ставом 1. овог члана, сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.

Одредбом члана 37. став 1. Закона о раду је било прописано да, радни однос заснива се на време чије је трајање унапред одређено када су у питању: сезонски послови, рад на одређеном пројекту, повећање обима посла који траје одређено време и сл. за време трајања тих потреба, с тим што тако заснован радни однос непрекидно или с прекидима не може трајати дуже од 12 месеци. Одредбом става 4. овог члана да, радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истека рока за који је заснован радни однос.

Одредбом члана 199. став 1. Закона о раду је прописано да, послодавац може са одређеним лицем да закључи уговор о делу, ради обављања послова који су ван делатности послодавца, а који имају за предмет самосталну израду или оправку одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла.

Из наведеног произлази да се уговор о делу може закључити за обављање послова који су ван делатности послодавца и који нису систематизовани код послодавца. Лице које обавља послове по основу уговора о делу нема статус запосленог, а временско трајање уговора о делу није законски ограничено. Уговором се уговара и новчана накнада коју је наручилац посла дужан да исплати за извршен посао.

У конкретном случају, тужиља је на основу заључених уговора о делу, код туженог ангажована ради обављања ... послова у објекту у ... који нису били систематизовани послови. Погон у ... који је тужени купио од предузећа „Зорка – заштита биља“ из Шапца, у време ангажовања тужиље био је у процесу припреме за почетак производног процеса и на једином систематизованом радном месту стручног сарадника везано за тај погон запослено је било друго лице. Код наведеног, правилно су нижестепени судови закључили да нису испуњени законски услови за утврђење постојања радног односа тужиље код туженог на неодређено време у смислу одредби члана 32. и 37. став 4. Закона о раду. Без обзира што правну природу уговора не одређује његов назив (у конкретном случају уговор о делу), већ правни однос који је њиме заснован, у конкретном случају није било услова и није дошло до заснивања радног односа тужиље код туженог. Уговори о делу, које је тужиља закључила са туженим у спорном периоду, садрже све елементе уговора о делу, а послови које је тужиља обављала по тако закљученим уговорима, нису систематизовани код туженог.

Такође, правилна је и одлука о одбачају тужбе у делу о траженом поништају решење туженог од 21.04.2009. године и 24.04.2009. године, у ситуацији када је решењем туженог од 24.04.2009. године поништено претходно донето решење од 21.04.2009. године, на тај начин уклоњено из правног живота, а из разлога који су изнети тужиља нема правни интерес да захтева поништај решења, пошто тиме правну корист не може остварити.

Према исходу спора, правилно је одлучено о трошковима поступка, применом члана 149. ЗПП. Тужиљи не припада право на накнаду трошкова жалбеног и ревизијског поступка, када у поступцима по овим правним лековима успех није остварила.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу одредбе члана 405. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић