Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, као посебну, због погрешне примене материјалног права, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је на основу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14 и 87/18), оценио да ревизија тужиоца није изузетно дозвољена.

Из побијане другостепене пресуде између осталог произилази, да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, када је с обзиром на то да је тужилац привремено удаљен са рада у смислу одредби члана 56. став 2. и 3. тада важећег Законао унутрашњим пословима а до окончања дисциплинског поступка или до укидања решења по другом основу и како је дисциплински поступак у конкретној ситуацији окончан правноснажном пресудом Дисциплинског суда Министарства унутрашњих послова, тужилац оглашен кривим за тежу повреду радних обавеза и дужност и изречена му дисциплинска мера престанка радног односа, а да решење о удаљењу није укинуто ни по неком другом основу, закључио да тужилац нема право на накнаду разлике између пуног износа плате и накнаде коју је примао за време привременог удаљења, а по коначном решењу о удаљењу са рада. Затим, да се у конкретној ситуацији не може применити ни одредба члана 57. Закона о унутрашњим пословима, јер је тужиоцу изречена дисциплинска мера због теже повреде радних обавеза и дужности, а имајући у виду да је одсуство ове мере услов за примену ове одредбе.

Дакле, у конкретној ситуацији нису испуњени законски услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца, као изузетно дозвољеној ревизији, на основу одредбе члана 404. став 1. ЗПП, с обзиром на то да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и потребе новог тумачења права.

Врховни касациони суд је испитао и дозвољеност ревизије у границама својих овлашћења на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, а у вези члана 413. ЗПП, и утврдио да ревизија тужиоца није дозвољена.

Тужба је поднета 03.12.2013. године. Из образложења првостепене пресуде произилази да је вештак обрачунао изгубљену зараду коју би тужилац остварио да је радио у периоду од 02.02.2004. године до 31.07.2013. године у износу од 3.522.969,18 динара, који износ је назначен и у тужби као вредност предмета спора.

Одредбом члана 441. ЗПП, је прописано, да, ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.

У споровима ради новчаног потраживања из радног односа, ревизија је дозвољена под истим условима, као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, је прописано, да, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Како вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде, у делу којим је одбијен тужбени захтев тужиоца на име неисплаћене зараде и сачињавања предлога за мирно решење спора, као главних захтева (у конкретној ситуацији захтев ради уплате доприноса не чини главни захтев) (рачунајући да је на дан подношења тужбе 1 евро износио 114,0431 динара), очигледно не прелази меродавну вредност за дозвољеност ревизије у динарској противвредности од 40.000 евра, то ревизија тужиоца није дозвољена на основу цитиране одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 404. и 413. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић