Апелациони суд у Новом Саду је, пресудом Гж1 4140/22 од 19.10.2022. године, ставом првим изреке, усвојио жалбу тужене и преиначио пресуду Основног суда у Новом Саду П1 2639/2021 од 21.06.2022. године, тако што је одбио, као неосноване, тужбене захтеве свих тужиља на начин опредељен у изреци првостепене пресуде. Ставом другим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка тако што је одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка у износу од 256.500,00 динара, са затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате. Ставом трећим изреке, тужиље су обавезане да туженој накнаде трошкове првостепеног поступка у износу од 30.000,00 динара, са затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате. Ставом четвртим изреке, обавезане су тужиље да туженој накнаде трошкове другостепеног поступка у износу од 18.000,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиље су изјавиле благовремену ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11... 18/20) и утврдио да је ревизија тужиља неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда из одредбе члана 374. став 1.тог Закона, на коју ревиденти у ревизији неосновано указују.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиље су у радном односу код тужене тако што обављају послове ... са коефицијентом за обрачун зараде од 6,30. Тужена је, у утуженом периоду од 01.07.2018. до 28.02.2021. године тужиљама обрачунавала и исплаћивала плате тако што је основицу коју објављује Влада Републике Србије множила са коефицијентом радног места за послове које су тужиље обављале (6,30), а који метод обрачуна плате тужена примењује од почетка примене Закона о платама у државним органима и јавним службама (2001. године). Пошто је тако добијени производ тј. висина основне плате, за претежни део спорног периода (осим за април и мај 2020. године) био мањи од износа минималне зараде, тужена је тужиљама вршила допуну плате до износа минималне зараде а у обрачунским листама није исказивала накнаду за исхрану у току рада и регрес, као посебну обрачунску ставку. од стране судског Вештачењем вештака економско-финансијске струке, утврђен је износ тражених накнада у три варијанте и то: на основу параметара прописаних Општим колективним уговором из 2008. године (варијанта 1), на основу најповољнијих критеријума у тренутно важећим колективним уговорима у Републици Србији (варијанта 2); на основу коефицијената тужиља пре доношења Уредбе и након доношења Уредбе (повећање коефицијента од 3,02 – варијанта 3).

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је тужбени захтев тужиља усвојио и тужену обавезао да им исплати предметне накнаде у износима утврђеним вештачењем, другом варијантом налаза и мишљења вештака, према критеријумима у упоредно важећим колективним уговорима у Републици Србији у истом временском периоду на које се односе и предмета потраживања тужиља а односи се на јавна предузећа. По мишљењу првостепеног суда, у износу минималне зараде која је тужиљама исплаћивана у утуженом периоду, не могу бити садржане предметне накнаде а пошто право на накнаду предметних трошкова на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама, није реализовано конкретном исплатом, првостепени суд је закључио да је тужена дужна да тужиљама предметне накнаде исплати, на основу одредбе чл. 111. и 112. Закона о раду.

Другостепени суд је, усвајањем жалбе тужене, преиначио првостепену пресуду тако што је тужбене захтеве тужиља одбио налазећи да правила из Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плата односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“, бр. 116/14), који је ступио на снагу 28.10.2014. године и био у примени од 01.01.2020. године на основу Закона о престанку важења тог закона („Службени гласник РС“, бр. 86 од 06.12.2019. године), као и Закон о буџету и Закон о буџетском систему, су императивне природе које се морају безусловно поштовати без права да се у њима било шта мења, те код буџетског пословања, плате у јавним службама није могуће применити било које корективно правило јер је управо Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01... 86/19) одређен начин утврђивања основице за плате тако што у одредби члана 4. став 2. тог закона је прописано да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, па та одредба посебног закона искључује примену опште норме и Закона о раду.

По оцени Врховног касационог суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Закон о раду у одредби члана 105. став 3. прописује да се под зарадом сматрају сва примања из радног односа осим примања из члана 14, 42. став 3. тачке 4. и 5, члана 118. став 1. тачка 1. – 4, члана 119, члана 120. тачка 1. и члана 158. тог Закона. Према одредби члана 118. став 1. тачке 5. и 6. Закона о раду, запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин и на регрес за коришћење годишњег одмора, а висина трошкова из става 1. тачка 5. тог члана мора бити изражена у новцу (став 2.).

Закон о платама у државним органима и јавним службама прописао је начин утврђивања плате, додатака, накнада и осталих примања, поред осталог и за запослене у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Плату запослених у јавним службама одређује основна плата коју чини производ основице за обрачун плате (коју утврђује Влада) и коефицијента (утврђених актом Владе), додатака на плату прописаних тим Законом (минули рад, прековремени рад, теренски додатак, рад ноћу и на дан државних и верских празника) и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате. Према одредби члана 4. став 1. тог Закона, коефицијент плате изражава сложеност послова, одговрност, услове рада и стручну спрему, а према ставу 2. коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.

Посебан колективни уговор за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник Републике Србије“ број 21/2015, 92/2020), предвиђено је да уколико основна плата запосленог која је утврђена на основу основице за обрчаун и исплату плате и коефицијента из прописа о коефицијентима за обрачун плате за пуно радно време и остварени стандардни учинак, је нижа од минималне зараде, основна плата утврђена на напред описани начин исплаћује се у висини минималне зараде (члан 20.). Исто решење садржано је и у члану 31. Посебног колективног уговора за државне органе („Службени гласник Републике Србије“ број 38/2019, 55/2020), а према одредби члана 48. тог Општег акта, запослени може да оствари право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора од 2020. године, ако се за такву врсту накнаде стекну услови у буџету Републике Србије, тако што висину тих накнада утврђује Влада.

Дакле, регулатива обрачуна и исплате плата у јавним службама у складу са нормама посебног закона, није истоветна регулативи обрачуна и исплате зарада према правилима која се примењују у општем радно-правном режиму, јер појам зараде у одређеним радним срединама и плате нема јединствено значење, што се директно одржава на различитост услова, начина и обима права на накнаду предметних трошкова. Обрачуном плате запосленима у јавним службама, применом посебних закона и општих аката, запослени на одређеним радним местима са најнижим коефицијентом, примају плату у нижем износу од минималне зараде и у тој ситуацији вршена исплата плате до висине вредности минималне зараде. Међутим, исплатом плате запосленима у јавним службама у висини вредности минималне зараде, не активирају се правила општег радно-правног статуса према коме запослени, који у складу са Законом о раду, остварује право на исплату минималне зараде има право на увећану зараду и накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, у смислу одредбе члана 108. и 118. Закона о раду. Горе наведени посебни прописи не предвиђају право на накнаду за исхрану и регрес за коришћење годишњег одмора посебном нормом, јер су ове накнаде обухваћене и садржане у коефицијенту за обрачун плате (члан 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама), што значи да се иста остварују кроз обрачун и исплату плата, услед чега нема ни основа (упућујућих норми) да се примењују Параметри из колективних уговора за запослене у јавним предузећима, односно Општег колективног уговора. Стога, према садржају наведених посебних закона, нема правне празнине по питању права на исплату накнаде трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, због чега нема ни услова за супсидијерну примену Закона о раду (члан 2. Закона о раду), што значи да је тужбени захтев тужиље неоснован.

На основу Закључка усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 05.07.2022. године, запослени којима се плате исплаћују у висини вредности минималне зараде у јавним службама, као корисницима буџетских средстава, остварују право на накнаду трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора по основу рада, применом коефицијента за обрачун и исплату плата, у ком је садржан додатак на име тих накнада и саставни је део коефицијента за сваког запосленог. Из тих разлога се наводима ревизије тужиље неосновано побија правилност примене материјалног права.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 1, 154. и 165. став 2. Закона парничном поступку.

Из излoжених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић