Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3080/2018 од 01.02.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 2690/17 од 11.05.2018. године, у другом, трећем и четвртом ставу изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је, на основу члана 404. ЗПП, благовремено изјавио ревизију због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Према наведеној одредби ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

У конкретном случају, по оцени Врховног касационог суда, постоји потреба за одлучивањем о посебној ревизији тужиоца ради тумачења одредбе члана 5. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник Републике Србије“, број 34/01 ... 21/16) и у тој одредби употребљеног појма: „исти послодавац“, релевантног за право тужиоца на додатак на плату за време проведено у радном односу - минули рад у висини од 0,4% од основице за сваку пуну годину рада остварену код послодавца, у смислу става 1. тачка 1. истог члана.

Из тог разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је тужиочева ревизија основана.

Поднетом тужбом тужилац тражи исплату минулог рада и за време које је провео на раду у Центру за социјални рад.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је засновао радни однос са туженим 01.06.2012. године. Пре тога, од 04.01.2006. године био је у радном односу у Центру за социјални рад у ... . Анексом уговора о раду од 08.10.2014. године измењена је тачка 10. уговора о раду од 01.06.2012. године, тако што је уговорено да се зарада тужиоца утврђена тачком 8. тог уговора, увећава за 0,4% за сваку пуну годину рада остварену у радном односу код туженог и установама у истој делатности обухваћеним планом мреже, односно основаним од истог нивоа власти, као и да тужилац има право на увећање зараде по основу минулог рада за две године три месеца и 18 дана. Тужилац није поништавао анекс уговора о раду. Од маја 2016. године, без закљученог анекса уговора о раду, тужени исплаћује тужиоцу зараду са увећањем за минули рад остварен у радном односу и у Центру за социјални рад у ... .

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев. По налажењу тог суда, тужилац је 08.10.2014. године потписао анекс уговора о раду и сазнао да ће му зарада по основу минулог рада бити увећана само за време које је провео у радном односу код туженог, али није тражио поништај тог анекса због чега у овом спору неосновано потражује накнаду штете јер би на то имао право само да је успешно поништио анекс уговора о раду.

Другостепени суд је одбио жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду. По становишту тог суда, о тужиочевом захтеву је правилно одлучено али не из разлога који су наведени у пресуди првостепеног суда већ зато што установе у којима је тужилац радио - Центар за социјални рад у ... и тужени, иако обављају исту делатност социјалне заштите, немају истог оснивача и зато тужиоцу не припада право на увећање зараде и за минули рад остварен у органу старатељства, у смислу члана 5. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама.

По оцени Врховног касационог суда, нижестепени судови су у овом спору погрешно применили материјално право.

Одредбом члана 5. став 1. тачка 1. Закона о платама у државним органима и јавним службама прописано је да запосленом додатак на плату припада за време проведено у радном односу - минули рад, у висини од 0,4% од основице за сваку пуну годину рада остварену код послодавца у смислу члана 1. тог закона. Према 2. ставу исте одредбе, све установе у истој делатности обухваћене истим планом мреже, односно основане од стране истог нивоа власти, сматрају се истим послодавцем у смислу става 1. тог члана.

Према наведеној одредби, по схватању ревизијског суда, под категоријом: „исти послодавац“ подразумевају се установе обухваћене истим планом мреже или установе основане од стране истог нивоа власти. Ови критеријуми постављени су алтернативно, што значи да није нужно да се ради о установи обухваћеној истим планом мреже и основаној од стране истог нивоа власти, већ је довољно да буде испуњен само један од ових критеријума.

У конкретном случају, тужилац је пре заснивања радног односа са туженим био у радном односу у Центру за социјални рад у ... . Обе установе обављају делатност социјалне заштите и зато се има сматрати да је тужилац у радном односу код истог послодавца, у смислу члана 5. Закона о платама у државним оргнаима и јавним службама, без обзира што ове установе нису основане од стране истог орана власти јер се ради о установама обухваћеним истим планом мреже. То произилази и из одредбе члана 7. Уредбе о мрежи установа социјалне заштите којом је прописано да центри за социјални рад обављају и послове за које је била предвиђено оснивање Центра за породични смештај и усвајање, што такође указује да су обе установе део истог система мреже социјалних установа.

Осим тога, Посебним колективним уговором за социјалну заштиту („Службени гласник Републике Србије“, број 11/15), који се непосредно примењује, установљено је право запосленог на увећање зараде по основу минулог рада за сваку пуну годину рада остварену у радном односу у установама социјалне заштите, дакле без било каквог даљег условљавања у погледу врсте установе и њеног оснивача (члан 60. став 1. тачка 1).

Из изложеног следи да тужени није могао обуставити исплату тужиоцу увећане зараде по основу минулог рада, оствареног у радном односу у Центру за социјални рад, јер му то право припада непосредно на основу закона, подзаконских аката и Посебног колективног уговора који се, када су у питању права из радног односа запослених у установама социјалне заштите, непосредно примењује.

Из наведених разлога, имајући у виду да нижестепени судови због погрешне примене материјалног права при одлучивању о основу тужбеног захтева нису утврђивали чињенице битне за његову висину, пресуде нижестепених судова су морале бити укинуте и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење у смислу изнетих примедби.

Укинуте су и одлуке судова о трошковима поступка, као о споредном захтеву који зависи од коначног исхода спора.

Сходно изложеном, на основу члана 416. став 2. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић