У поступку није учињена битна повреда из одредбе члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. истог Закона на коју ревидент неосновано, у ревизији, указује. Изрека ожалбеног решења је разумљива, не противречи сама себи нити разлозима, о битним чињеницама наведени су разлози који су јасни и непротивречни, што значи да ожалбено решење нема недостатке због којих се не би могло испитати. Неосновани су наводи ревидента о томе да је другостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. Закона о парничном поступку, у вези одредбе члана 8. истог Закона, јер је супротно наводима ревизије, о томе које ће чињенице узети као доказане, суд одлучио по свом уверењу на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка.

У конкретном случају, правноснажном пресудом Основног суда у Краљеву П1 903/2010 од 16.11.2011. године одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд туженог обавеже да му на име накнаде нематеријалне штете на име душевних патњи због престанка радног односа плати износ од 10.000.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 16.11.2011. године, па до исплате, и тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд обавеже тужену да му накнади материјалну штету због спречености за рад у периоду од 27.03.2006. године до 31.05.2011. године. Суд је закључио да је тужени, законитим решењем, отказао уговор о раду тужиоцу и да својим поступањем у односу на тужиоца, како пре престанка радног односа дана 31.03.2006. године тако и након тог датума, није угрозио, односно оштетио његово здравље, имајући у виду да је проглашење технолошким вишком процес који се догађа свакодневно у предузећима и установама.

Тужилац је, преко пуномоћника, поднео предлог за понављање поступка, поднеском од 18.10.2017. године, из разлога прописаног одредбом члана 422. тачка 9. Закона о парничном поступку, а нови доказ на коме тужилац заснива свој предлог за понављање поступка је налаз и мишљење вештака неуропсихијатра др Зорана Ђурића и клиничког психолога Олге Алексић од 18.09.2017. године, о стању душевног здравља тужиоца у периоду од новембра 2005. године до краја јуна 2006. године.

Нижестепени судови су предлог тужиоца за понављање поступка одбили, као неоснован, пошто вештачење које је достављено суду у прилогу предлога не представља нови докази, будући да су пред првостепеним судом цењене околности које се тичу тужиочевог душевног стања у периоду непосредно пре отказа уговора о раду до децембра 2009. године и изведен доказ вештачењем, а тужилац није имао примедби на налаз вештака, нити предлог за његову допуну.

Врховни касациони суд налази да су одлуке нижестепених судова засноване на правилној примени материјалног права.

Према одредби члана 422. став 1. тачка 9. Закона о парничном поступку, поступак који је одлуком суда правноснажно завршен може се по предлогу странке поновити ако странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе на основу којих је за њу могла бити донета повољнија одлука, да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку. Понављање поступка се може тражити само ако странка без своје кривице није могла те околности да изнесе пре него што је ранији поступак завршен правноснажном судском одлуком, сходно одредби члана 423. став 2. истог Закона.

По оцени Врховног касационог суда, разлози на којима је предлог заснован нису основ за понављање правноснажно окончаног поступка. Тужилац у ревизији указује да је тек обављеним вештачењем дана 17.09.2017. године, дефинитивно сазнао да има веома озбиљно и трајно обољење које битно утиче на стање његове урачунљивости. Међутим, нове чињенице на основу којих се, у смислу одредбе члана 422. став 1. тачка 9. Закона о парничном поступку, може тражити понављање правноснажно окончаног поступка, треба да су настале у време док је у поступку чије се понављање тражи њихово изношење било могуће, пошто чињенице које су настале у време када се више нису могле употребити у пређашњем поступку, што је овде случај, не представљају исти догађај.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке овог решења донео у смислу одредбе члана 412. став 4. у вези члана 405. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић