Против правноснажне другостепене пресуде тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, учињене у поступку пред другостепеним судом и из одредбе члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП.

Испитујући побијану другостепену пресуду, у границама ревизијских навода, у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија туженог неоснована.

У поступку доношења другостепене пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – у делу којим је потврђена првостепена пресуда у ставу првом, другом и делу става трећег изреке којим је обавезан тужени да тужиљу врати на рад и у ставу четвртом, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Другостепена пресуда није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, на коју се паушално указује ревизијом туженог. Ревизија не може да се изјави због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, у смислу одредбе члана 407. став 1. тачка 1, 2. и 3. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са туженим закључила Уговор о раду број .. од 13.06.2016. године када је тужиља започела рад код туженог на одређено време на пословима „...“. Потом је закључено више сукцесивних уговора о раду на одређено време међу којима је последњи закључен 01.01.2017. године, а затим је наведени уговор продужаван са више сукцесивних анекса уговора о раду на који начин је тужиљи продужаван радни однос код туженог, при чему у уговорима и анексима није навођен основ ступања на рад, осим од анекса који је закључен 01.05.2018. године, када се први пут помиње потреба реализације пројекта по уговору број .. . Наведени уговор број .. се спомиње и касније у накнадно закљученим анексима. На овај начин је тужиљи продужаван радни однос све до доношења решења генералног директора туженог број .. од 26.08.2020. године, када тужиљи престаје радни однос са даном 31.08.2020. године, као даном истека времена на које је заснован радни однос по Уговору о раду број .. од 01.01.2017. године. У току поступка је утврђено да је тужиља у целокупном периоду код туженог обављала исте послове.

Нижестепени судови су становишта да су у конкретном случају испуњени услови за преображај радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, будући да није постојао основ заснивања радног односа на одређено време, у складу са одредбом члана 33. став 1. тачка 7. Закона о раду, па су у смислу одредбе члана 37. став 6. Закона о раду испуњени услови да је радни однос заснован на неодређено време. На темељу тако изнетих разлога, нижестепени судови поништавају као незаконито решење туженог, којим је тужиљи утврђен престанак радног односа и утврђују да је тужиља са даном 01.09.2020. године (како је тражила у тужби) засновала радни однос код туженог на неодређено време, те обавезују туженог да тужиљу врати на послове које је обављала до престанка радног односа.

Врховни касациони суд је становишта да су нижестепене одлуке донете правилном применом материјалног права на утврђено чињенично стање.

Уговор о раду може да се закључи на одређено време, у складу са одредбом члана 37. став 1. Закона о раду, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба. Радни однос заснован на одређено време, у складу са ставом 2. исте одредбе, не може трајати дуже од 24 месеца. Изузеци од временског ограничења трајања радног односа на одређено време прописани су одредбом истог члана у ставу 4. Један од изузетака, прописан у тачки 2, јесте рад на пројекту чије је време унапред одређено, а најдуже до завршетка пројекта. Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог све време обављала исте послове и то ... послове. Имајући у виду да је тужиља те послове обављала код туженог све време од ступања на рад 13.06.2016. године до дана престанка радног односа 31.12.2016. године, правилан је закључак нижестепених судова да није реч о повећаном обиму посла који је изискивао ангажман тужиоца већ је потреба за пословима тужиље била стална. Осим тога, у анексима уговора о раду, којима је тужиљи продужаван радни однос, није наведено да се радни однос продужава због повећаног обима посла. Тај разлог заснивања радног односа на одређено време није наведен ни у решењу којим је тужиља засновала радни однос код туженог. Следи да није постојао, нити је у току поступка утврђен основ заснивања радног односа на одређено време, у складу са одредбом чл. 33 ст. 2 тач. 7. Закона о раду. Следом изложеног, правилан је закључак нижестепених судова да је тужиља код туженог засновала радни однос на неодређено време, почев од 01.09.2020. године, у складу са постављеним тужбеним захтевом.

Ревидент побија утврђено чињенично стање и указује да није утврђена чињеница да је тужиљи радни однос на одређено време продужаван ради реализације одговарајућих пројеката. С тим у вези, ревидент сматра да нису наступили услови за преображај радног односа у радни однос на неодређено време, у смислу одредбе члана 37. став 4. тачка 2. Закона у раду. Становиште је ревидента да је тужба морала бити одбачена и у делу којим је тужени обавезан да тужиљу врати на конкретно радно место јер судови нису надлежни да распоређују запослене на конкретно радно место.

Није правно релевантан ревизијски навод туженог да је тужиљи продужаван радни однос ради реализације одговарајућих пројеката. Сходно одредби чл. 37. ст. 6. Закона о раду, ако је уговор о раду на одређено закључен супротно одредбама овог закона, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време. Следи да је тужиља засновала радни однос на неодређено време самим закључењем уговора о раду на одређено време противно одредбама Закона о раду, дакле и пре него што јој је анексима уговора почев од 01.05.2018. године продужаван радни однос ради реализације одговарајућих пројеката. Стога, нема места ни примени изузетка прописаног одредбом члана 37. став 4. тачка 2. Закона о раду, сходно ком уговор о раду на одређено време може да се закључи и за период дужи од 24 месеца за рад на пројекту чије је време унапред одређено, а најдуже до завршетка пројекта. Неосновани су ревизијски наводи туженог да је погрешно примењено материјално право у погледу захтева тужиоца за враћање на рад, из ког разлога су нижестепени судови правилно применили одредбу члана 191. Закона о раду, којим је предвиђена могућност враћања запосленог на рад у случају незаконитог отказа уговора о раду.

У складу са изнетим разлозима одлучено је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Са друге стране, чињеница да је тужиља захтевала враћање на послове ... указује на ненадлежност суда да поступа по овако постављеном захтеву, из разлога што послодавац одлучује на којим пословима ће запослени радити у складу са његовом стручном спремом, знањем и способностима. Суд по службеној дужности цени да ли су испуњени услови из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, у ком случају исти нису испуњени, па је тужба тужиље у том делу одбачена као недозвољена.

Из тог разлога су, у ставу другом изреке, нижестепене пресуде у наведеном делу укинуте и тужба тужиље одбачена, у складу са одредбом члана 415. став 2. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић