Тужени је поднео одговор на ревизију, са предлогом да се ревизија одбије као неоснована.

Врховни касациони суд је испитао правилност побијане пресуде на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 55/2014) и нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се одређено не указује на постојање друге битне повреде због којих се ревизија у смислу члана 407. наведеног закона, може изјавити.

Нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је код туженог по више сукцесивно закључиваних уговора о раду на одређено време, који су му по истеку рока отказивани, са прекидима мањим од 30 дана, радио укупно 8 година и 9 месеци. По последњем у низу закључених уговора бр. ... од 16.05.2016. године, он је поново засновао радни однос на одређено време, због рада на пројекту и реализације уговора о пружању услуга физичко-техничког обезбеђења објекта корисника услуга ''ВВ'' а.д., почев од 01.06.2016. године, а најдуже до 30.09.2016. године. Побијаним решењем туженог бр. ... од 07.09.2016. године тужиоцу је отказан уговор о раду и радни однос престао истеком рока на који је заснован 30.09.2016. године. Тужилац је у овом радном спору поставио тужбени захтев, који је уредио поднеском од 15.12.2016. године, захтевајући поништај решења којим је констатован престанак радног односа истеком рока на који је заснован и обавезу туженог да тужиоца врати на рад и призна му сва права из радног односа.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања правилно су нижестепени судови, поступајући у границама постављеног тужбеног захтева, одбили захтев тужиоца за поништај решења и враћање на рад.

Наиме, у конкретном случају постојао је основ за доношење побијаног решења из члана 175.тачка 1. Закона о раду (''Службени гласник РС'' бр. 24/05...75/2014), када је тужиоцу отказан уговор о раду на одређено време, јер је истекао рок на који је заснован. Како је тужиоцу законито отказан уговор о раду, то нема правног основа за враћање на рад код туженог у смислу члана 191. став 1. наведеног закона и признање свих права из радног односа, па нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Према начелу диспозиције тужилац је овлашћен да поднесе тужбу и у тужби одреди тужбени захтев, о коме суд мора да одлучи, при чему је суд везан за обим и садржину тужбеног захтева. Тужилац је у тужби и поднеску о уређењу тужбе од 15.12.2016. године, диспозитивом одређено захтевао поништај решења о отказу, враћање на рад и признање права права из радног односа. Судови су правилно, одлучујући према тако постављеном тужбеном захтеву (садржаном у диспозитиву тужбе и поднеску тужилачке стране од 15.12.2016. године), закључили да је овај тужбени захтев неоснован. Иако су у току поступка и у речи његовог пуномоћника на рочишту на којем је закључена главна расправа, истицане чињенице да је у конкретном случају дошло до преображаја радног односа из одређеног на неодређено време у смислу члана 37. став 2. Закона о раду, тужилац такав захтев није одређено поставио у смислу чл.192. став 1. ЗПП-а, иако је у поступку заступан од стране пуномоћника-адвоката, па зато неосновано ревизијом указује на погрешну примену материјалног права.

На основу члана 414. ЗПП Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић