Против правноснажне другостепене пресуде, у односу на преиначени део, ревизију је благовремено изјавио тужени, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку је утврђено да је тужиља била у радном односу код туженог на пословима радника у производњи, почев од 01.12.2012. године. Имала је уговорено 40- то часовно радно време, с тим да се код туженог радило у првој, другој и трећој смени. Евиденције о присуству на раду водиле су вође смене и на основу њих је вршен обрачун зараде, али се исте нису чувале.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље. Према ставу првостепеног суда тужиља јесте остајала на раду дуже од пуног радног времена неколико радних субота, понекад и недељом, али се из исказа саслушаних сведока не може закључити колико је субота или недеља било радних, а с обзиром на остварене сате из евиденција тужиљи је обрачуната и исплаћена зарада у утуженом периоду. Из ових разлога првостепени суд је закључио да тужиљи на основу члана 108. став 3. Закона о раду не припада увећана зарада за прековремени рад, јер њен рад није био евидентиран као прековремени рад код послодавца, а тужиља у току поступка није пружила ни доказе о броју прековремених радних сати које је евентуално остварила, а за остварене сате из евиденције такав рад јој је плаћен. Дакле, како нема доказа колико је субота било радних, да ли се радило и недељом и колико недеља је било радних, а да из исказа шефа производње који је имао увид у евиденцију о присутности на раду, произлази да се радило у три смене и да није било могуће радити и прековремено, као и да су на основу вођене евиденције тужиљи сви сати плаћени, тужбени захтев тужиље је одбијен као неоснован.

Другостепени суд је одлучујући о жалби тужиље преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев за период од октобра 2012. године до јула 2014. године, као и за септембар и децембар 2014. године, налазећи да тужиљи припада право на увећану зараду за прековремени рад, с обзиром да је у спорном периоду радила дуже од пуног радног времена код туженог, а да јој прековремени рад за те сате није плаћен. Другостепени суд је без одржавања расправе, а на основу исказа сведока пред првостепеним судом, утврдио другачије чињенично стање, и то да су запослени код туженог радили сваке суботе, по осам часова дневно, да је свака субота била радна, да се некада радило и недељом, из чега произлази да је радна недеља обухватала шест радних дана, те да је тужиља радећи на овај начин обављала прековремени рад и то по налогу послодавца.

Основано се ревизијом туженог указује да је побијана одлука донета на основу погрешне примене материјалног права, због чега је чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено, као и да је другостепени суд, оценом непосредно изведених доказа пред првостепеним судом, утврдио другачије чињенично стање када је закључио да je тужиља радила прековремено у оспореном периоду, чиме је учинио битну повреду одредаба парничног поступка у смислу члана 374. став 1. у вези одредбе члана 407. став 1. тачка 3. ЗПП и 394. став 1. тачка 1. ЗПП.

Одредбом члана 50. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005...75/2014), прописано је да пуно радно време износи 40 часова недељно, ако овим законом није друкчије одређено (идентична норма предвиђена је чланом 51. став 1. новелираним Законом о раду од 29. јула 2014. године). Чланом 53. истог закона, било је прописано да је на захтев послодавца, запослени дужан да ради дуже од пуног радног времена у случају више силе, изненадног повећања обима посла, и у другим случајевима када је неопходно да се у одређеном року заврши посао који није планиран (прековремени рад), као и да прековремени рад не може да траје дуже од осам часова недељно, нити дуже од четири сата дневно по запосленом. Чланом 108. став 1. тачка 3. истог закона, прописано је да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актима и уговором о раду за прековремени рад најмање 26% од основице.

Према наведеним одредбама закона, да би за прековремени рад постојала обавеза послодавца да запосленом исплати увећану зараду, потребно је да је запослени остајао да прековремено ради на захтев послодавца и да је дуже остајање на послу редован начин рада код послодавца у одређеном периоду. Самим тим, запослени који пред судом доказује своје право на исплату увећане зараде за прековремени рад, треба да докаже да је радио дуже од прописаног радног времена, да његово остајање на раду има карактер прековременог рада, као и висину новчаног износа који му дугује послодавац на име увећане зараде за прековремени рад. Наиме, у доказивању прековременог рада и броја прековремених радних сати, у недостатку писаних доказа суд цени исказе тужиоца и сведока, односно других запослених лица. Како је у конкретној ситуацији првостепени суд утврдио чињенично стање на основу исказа саслушаних сведока и закључио да није било прековременог рада, као и да су евентуални сати дужи од пуног радног времена тужиљи плаћени, те да се код туженог рад обављао у три смене, тако да није било могуће остварити сате прековременог рада, а да је, на основу исказа истих сведока, без одржавања расправе другостепени суд извео другачији закључак, другостепена пресуда је морала бити укинута.

Тачно је да није само писани захтев или одлука послодавца о увођењу прековременог рада услов за исплату увећане зараде, већ дуже остајање на послу, без писаног налога послодавца може бити такво да има карактер прековременог рада, а што се посебно цени према природи делатности и организацији рада код послодавца, као и специфичности посла који запослени обављају код послодавца по уговору о раду. Зато је на тужиљи терет доказивања да је радила суботом и недељом, када и колико, као и да такав рад има све карактеристике прековременог рада у смислу члана 53. Закона о раду.

Имајући у виду утврђене чињенице, нејасан је изнети закључак другостепеног суда, а који је могао бити само резултат доказа изведених пред првостепеним судом на расправи, што је у конкретном случају изостало.

Из наведених разлога, применом члана 415. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци, а другостепени суд ће у поновном поступку, имати у виду примедбе из овог решења и правилном применом материјалног права донети закониту одлуку у овој парници.

Председник већа – судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић