Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 3297/2023
20.11.2024. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Марине Милановић, председника већа, Весне Мастиловић и Мирјане Андријашевић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Владимир Стојановић, адвокат из ..., против туженог „PWW“д.о.о. са седиштем у Лесковцу, чији је пуномоћник Бранко Јовановић, адвокат из ..., ради поништаја решења и враћања на рад, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 1214/2023 од 11.04.2023. године, у седници одржаној 20.11.2024. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 1214/2023 од 11.04.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 1214/2023 од 11.04.2023. године, преиначена је пресуда Основног суда у Лесковцу П1 28/21 од 12.01.2023. године тако што је усвојен тужбени захтев и поништено као незаконито решење туженог о отказу уговора о раду број ... од 03.08.2017. године и тужени обавезан да тужиоца врати на рад на послове и радне задатке који одговарају његовој стручној спреми, одбијен као неоснован захтев туженог да се тужилац обавеже да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 160.500,00 динара и обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове првостепеног и другостепеног поступка у износу од 274.836,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију, из свих законом прописаних разлога из којих се ревизија може изјавити.

Испитујући правноснажну пресуду донету у другом степену у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/11...18/20 и 10/23 – др. закон, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је оценио да је ревизија туженог неоснована.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Ревизијом се неосновано указује да је побијана пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП, јер је другостепени суд приликом доношења одлуке ценио само налаз и мишљење судског вештака, а не и остале изведене доказе. Ово стога, што из образложења другостепене пресуде на несумњив начин произлази да су приликом доношења побијане одлуке цењени и остали докази, а не само налаз и мишљење судског вештака, те је тако другостепени суд прихватио да из изведених доказа произлази да је тужилац у означеним данима одсуствовао са рада и да изостанак није оправдао достављањем потврде о привременој спречености за рад, и прихватио као правилну оцену првостепеног суда да те радње тужиоца имају елементе повреде радне дисциплине прописане општим актом послодавца и уговором о раду.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог на неодређено време по основу уговора о раду број .. од 15.03.2011. године и анекса тог уговора број .. од 27.01.2017. године, на радном месту ... радника. Тужиоцу је побијаним решењем број .. од 03.08.2017. године, отказан уговор о раду применом одредбе члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду, због непоштовања радне дисциплине прописане Правилником о раду туженог и члана 9. уговора о раду – неоправдано одсуствовање са рада најмање два радна дана узастопно и три радна дана са прекидима у току једног месеца, односно пет радних дана са прекидима у току 12 месеци. Тужени је био одсутан са рада у периоду од 08.05.2017. године до 14.06.2017. године, са прекидима, укупно 9 радних дана и то: 08.05.2017. године, 29.05.2017. године, 31.05.2017. године, 02.06.2017. године, 03.06.2017. године, 05.06.2017. године, 09.06.2017. године, 12.06.2017. године и 14.06.2017. године и у тим данима није обавестио непосредног руководиоца, нити је доставио доказ којим би правдао своје одсуствовање – дознаке изнете од стране лекара, нити други доказ којим би правдао одсуство из неког другог разлога. Пре доношења спорног решења, тужени је тужиоца упозорио на постојање разлога за отказ уговора о раду упозорењем од 27.06.2017. године и остављен му је рок од 8 дана за изјашњење. Тужилац је у изјашњењу од 07.07.2017. године, навео да је тачно да свих наведених дана није радио јер је имао повишен крвни притисак, због чега је био неспособан за рад, осим 03.06.2017. године, када није радио због давања шестомесечног помена свом оцу. Изјаснио се да о разлозима одсуствовања није обавештавао непосредног руководиоца, због тога што се он према њему непримерено понашао. У свим означеним данима, осим 03.06.2017. године, није се јављао лекару јер због високог крвног притиска није могао да оде код лекара због чега није био у могућности да приложи медицинску документацију. Из налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра произлази да тужилац од детињства болује од менталне слабоумности умереног облика, да је последњих година под утицајем депресивних расположења, што резултира отежаним и непримереним схватањем и разабирањем у делу манифестовања критичности у понашању и неувиђајности и одговорности у делу права и обавеза у заједници, те је сасвим извесно да тужилац није у стању да адекватно схвати значај својих дела и активности, па и повреду радне дисциплине.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је тужбени захтев одбио, прихвативши налаз вештака неуропсихијатра у делу у коме је утврђено да тужилац болује од детињства од менталне слабоумности умереног карактера, те да је сасвим извесно да тужилац није у стању да адекватно схвати значај својих дела и активности, па поред осталог и значај повреде радне обавезе, међутим, суд је израз из налаза вештака „сасвим извесно“ оценио као недовољан да са сигурношћу утврди да тужилац у конкретној ситуацији није био свестан да одређено понашање представља нарушавање радне дисциплине, као и да такво понашање може да има за последицу отказ уговора о раду, односно првостепени суд је оценио да је повреду радне дисциплине пратила и свест о недисциплини. Другостепени суд је оценио да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, с обзиром да је повреда радне дисциплине оправдан разлог за отказ само уколико утврђену повреду прати свест о недисциплини, односно потребно је да је запослени свестан да одређено понашање представља нарушавање радне дисциплине и да такво понашање може да има за последицу отказ уговора о раду, из чега произлази да се само урачунљивом лицу може отказати уговор о раду због непоштовања радне дисциплине.

Другостепени суд није прихватио тумачење налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра из првостепене пресуде у делу значења израза „сасвим извесно“, те је оценио да израз „сасвим извесно“, значи управо да тужилац у време извршења повреде радне дисциплине није био у стању да адекватно схвати значај својих дела и активности, па и повреду радне дисциплине.

Овакво становиште прихвата и Врховни суд као правилно и на закону засновано.

Наиме, супротно наводима ревизије, и по оцени Врховног суда језичко и логичко тумачење израза „сасвим извесно“, воде закључку да из одређених околности по редовном току ствари може произаћи само одређена последица, односно, да у овом случају из околности које се односе на обољење тужиоца и његову могућност да схвати и критички процени животне ситуације, произлази да он није у стању да адекватно схвати значај својих дела и активности, па и повреду радне дисциплине.

Како и по оцени Врховног суда, повреда радне дисциплине услед неоправданог изостанка са рада може бити разлог за отказ уговора о раду само уколико је запослени свестан да је такво понашање забрањено и свесно крши такву забрану, то је побијана пресуда потврђена у делу одлуке о главној ствари. Потврђена је и одлука о трошковима спора из побијане пресуде јер је донета правилном применом одредаба чланова 153. став 1. и 154. ЗПП уз правилан обрачун по Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.

На основу изложеног применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП, донета је одлука као у изреци.