У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јасминке Станојевић, председника већа, Споменке Зарић и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Милан Ђурић, адвокат из ..., против туженог Холдинг корпорација „Крушик“ а.д. Ваљево, чији је пуномоћник Никола Урошевић, адвокат из ..., ради утврђења, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 4155/21 од 13.04.2022. године, у седници одржаној 02.11.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 4155/21 од 13.04.2022. године.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог за накнаду ревизијских трошкова.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П1 24/21 од 20.07.2021. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље и поништено као незаконито решење туженог број .. од 28.12.2020. године. Ставом другим изреке, утврђено је да је тужиља код туженог засновала радни однос на неодређено време почев од 16.04.2018. године, на пословима ... и обавезан тужени да тужиљу врати на рад и послове ... редни број систематизације .. . Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове поступка у износу од 69.000,00 динара, са каматом од извршности до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 4155/21 од 13.04.2022. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни касациони суд је оценио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нема пропуста у примени одредаба ЗПП.Такође, ревизијом се указује на повреде поступка из тачке 12. ове законске одредбе, као и на погрешну примену члана 8. ЗПП-а, чиме се у суштини оспорава утврђено чињенично стање, што не може бити ревизијски разлог у смислу члана 407. став 1. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у периоду од 13.04.2018. године до 31.12.2020. године, радила код туженог на основу више закључених уговора о раду на одређено време и анекса уговора о раду за обављање послова ... . Радни однос јој је престао решењем од 28.12.2020. године, због истека времена на који је закључен уговор о раду од 13.04.2018. године. Иако је тужиља са туженим закључила више уговора о раду на одређено време и анекса, а који су мењани у погледу трајања и због потребе реализације различитих пројеката туженог, тужиља је у наведеном периоду код туженог радила непрекидно, на истом радном месту и обављала исте послове, јер је потреба за истим била стална, а не због повећаног обима посла или реализације пројеката.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је решење о отказу уговора о раду од 28.12.2020. године незаконито, због чега је исто поништено и утврђено да је тужиља код туженог засновала радни однос на неодређено време на основу члана 37. Закона о раду.

По оцени Врховног касационог суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05, ... 75/14), прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1), послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2), ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6).

Имајући у виду наведене законске одредбе произлази да се више закључених уговора о раду на одређено време (сукцесивни уговори) сматрају једним уговором. Ако запослени ради на пословима чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба у смислу цитиране одредбе члана 37. став 1. Закона о раду, укупно трајање рада по више уговора не може бити дуже од 24 месеца. У конкретном случају тужиља је са туженим закључила више уговора о раду на рада, у коме је обављала исте систематизоване послове „...“. Закључивањем више уговора на одређено време тужени је поступао противно одредбама закона којима је регулисан рад на одређено време, чиме је злоупотребио права послодавца. С обзиром на то да је тужиља непрекидно радила дуже од две године на истим пословима, а да је тужени као послодавац злоупотребио права из Закон о раду, произлази закључак да су по истеку 24 месеца, настали услови из члана 37. став 6. Закона о раду за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, јер је тужиља и након 16.04.2020. године (када је требало да јој престане радни однос, с обзиром да је радила 24 месеца непрекидно, на истим пословима), наставила да ради код туженог на основу сагласности послодавца (имала је закључен уговор о раду). Имајући у виду наведено, правилан је закључак нижестепених судова да је, дошло до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, у границама постављеног тужбеног захтева, у смислу одредбе члана 37. став 1. и 6. Закона о раду. Зато су неосновани ревизијски наводи туженог којима се указује на погрешну примену материјалног права.

Ревизијски наводи да је тужиља засновала радни однос на одређено време услед повећаног обима посла и реализације пројеката туженог по уговорима, су без утицаја. По оцени Врховног касационог суда наведена оклоност нема значаја, зато што је до преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време дошло истеком 24 месеца рада тужиље, на истим систематизованим пословима на којима је постојала стална потреба за радом тужиље, а за супротно, како то правилно закључују судови, тужени није пружио доказе.

С обзиром да је тужиљи радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време, то је правилно као незаконито поништено оспорено решење о престанку радног односа због истека рока на који је заснован, јер се преображени радни однос, сада као радни однос на неодређено време, не може законито отказати због протека времена.

Како се осталим наводима ревизије оспорава оцена изведених доказа и утврђено чињенично стање, због чега се ревизија не може изјавити према члану 407. став 2. ЗПП, то је применом члана 414. ЗПП, Врховни касациони суд одлучио као у изреци.

Одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова ревизијског поступка, јер по овом правном леку тужени није успео, те је донета одлука као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 165. ЗПП.

Председник већа-судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић