Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао правилност побијане пресуде у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. и члана 441. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/11...10/23, у даљем тексту: ЗПП), па је оценио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Тужиља ревизијом указује да је другостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, међутим, како се сходно одредби члана 407. ЗПП, ревизија не може изјавити због ове битне повреде одредаба парничног поступка, ти наводи ревизије нису разматрани.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са туженим закључила 17 уговора о обављању привремених и повремених послова по основу којих је била непрекидно радно ангажована од 01.02.2016. године до 14.10.2021. године. У уговорима о обављању привремених и повремених послова су навођени различити послови за које је тужиља била ангажована, међутим, тужиља је до јуна 2018. године обављала послове ... у оквиру Службе ..., a од јуна 2018. године обављала је послове ... у Служби ... .

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су утврдили да је тужиља по закљученим уговорима о привременим и повременим пословима уствари обављала редовне и сталне послове код туженог, који нису имали карактер привремених и повремених послова и да је њено ангажовање трајало дуже од 120 радних дана у календарској години, међутим, како је у периоду на који се односе уговори почев од 04.02.2016. године закључно са 29.12.2020. године на снази била забрана запошљавања код туженог на основу Закона о буџетском систему, те како је тужиља слободном вољом прихватила да закључује уговоре о привременим и повременим пословима, првостепени суд је одбио тужбени захтев за утврђење ништавости уговора о привременим и повременим пословима закљученим у овом периоду, као и тужбени захтев да се утврди да тужиља била у радном односу код туженог у овом периоду, а другостепени суд одбио тужиљину жалбу и потврдио првостепену пресуду у овом делу.

Првостепени суд је затим оценио да је тужени, у ситуацији када је забрана заснивања радног односа за кориснике јавних средстава престала да важи 31.12.2020. године, као послодавац са тужиљом као запосленом фиктивно закључивао уговоре о привременим и повременим пословима и у 2021. години, чиме је прикрио фактички рад који је тужиља обављала за њега. Тужиља је обављала сталне и редовне послове код туженог, мењајући стално запослене раднике који су били одсутни, тако да ти послови по својој природи нису привремени или повремени, због чега је применом члана 32. став 2. Закона о раду, усвојио тужбени захтев и утврдио да су ништава два уговора о привременим и повременим пословима закључена 29.12.2020. и 22.06.2021. године и да је тужиља била у радном односу код туженог у периоду важења ових уговора, од 01.01.2021. године до 14.10.2022. године.

Другостепени суд је побијаном пресудом преиначио првостепену пресуду у овом делу тако што је одбио као неосноване тужбене захтеве за утврђење ништавости уговора о привременим и повременим пословима закључене 29.12.2020. и 22.06.2021. године и захтев за утврђење да је тужиља била у радном односу код туженог у периоду за који су ови уговори закључени, оценивши да је без утицаја на пуноважност уговора чињеница да је 31.12.2020. године престала забрана заснивања радног односа са новим лицем ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места код туженог као корисника јавних средстава, с обзиром да је тужиља потписивањем уговора о обављању привремених и повремених послова од 29.12.2020. године и 22.06.2021. године, јасно изразила своју сагласност у погледу свог ангажовања ван радног односа, при чему се у погледу права, обавеза и одговорности уговорних страна из уговора о обављању привремених и повремених послова, имају применити одредбе тих уговора.

По оцени Врховног суда, неосновано се ревизијом тужиље указује да је побијана пресуда донета уз погрешну примену материјалног права.

По члану 197. Закона о раду, послодавац може за обављање послова који су по својој природи такви да не трају дуже од 120 радних дана у календарској години да закључи уговор о обављању привремених и повремених послова са незапосленим лицем, запосленим који ради непуно радно време - до пуног радног времена и корисником старосне пензије (став 1.). Уговор из става 1. овог члана закључује се у писаном облику.

Новелираном одредбом члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 75/14 од 21.07.2014. године), поред осталог је прописано да се уговор о раду може закључити на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1.), односно да послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2.), да се прекид краћи од 30 дана не сматра прекидом из става 2. (став 3.) и да ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама тог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање 5 радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6.).

Тужени је јавно предузеће које по члану 2. став 1. тачка 5. Закона о буџетском систему ("Службени гласник РС", број 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13 и 63/13 - исправка), спада у кориснике јавних средстава, па се у односу на њега примењују одредбе тог закона. Законом о изменама и допунама наведеног Закона („Службени гласник РС“ број 108/2013 од 06.12.2013. године) у члану 27е додати су нови ставови 34. и 35. којима је прописано да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2015. године, а изузетно од тог става радни однос са новим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење министарства. Наведена одредба члана 27е став 34. Закона, новелирана је каснијим изменама и допунама („Службени гласник РС“ број 142/2014 ... 149/2020), тако да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних односно упражњених радних места до 31. децембра 2016. године и затим забрана важи за сваку наредну годину, све до 31.12.2020. године. Чланом 105. наведеног закона прописано је да ако су одредбе других закона, односно прописа у супротности са овим законом, примењују се одредбе овог закона.

Имајући у виду наведено, нижестепени судови су, одлучујући о пуноважности уговора закључених у периоду од 2016. године, закључно са 2021. годином и о захтеву за утврђење да је тужиља у том периоду засновала радни однос на неодређено време код туженог, правилно оценили да одредбе Закона о буџетском систему којима је корисницима јавних средстава прописана забрана заснивања радног односа са новим лицем, ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места (осим у изузетним случајевима уз сагласност надлежног тела Владе) представљају lex specialis у односу на одредбе Закона о раду. Код утврђеног да је тужиља на основу више сукцесивно закључених уговора о обављању привремених и повремених послова обављала послове у периоду од 04.02.2016. до 14.10.2021. године, да Закон о раду ту врсту рада третира као рад ван радног односа, а да је за туженог као корисника јавних средстава важила забрана запошљавања, то није било услова да се утврди да је тужиља засновала радни однос на неодређено време код туженог и да су предметни уговори о обављању привремених и повремених послова ништави јер су закључени да би се избегло заснивање радног односа.

Парничне странке су закључиле два уговора о обављању привремених и повремених послова после ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о буџетском систему 12.12.2020. године, са почетком примене од 01.01.2021. године, чијим чланом 27к су измењена правила о забрани запошљавања, тако што је у периоду од.01.01.2021. године до 31.12.2023. године корисницима јавних средсава дозвољено да без посебних дозвола и сагласности у текућој календарској години приме у радни однос на неодређено време и радни однос на одређено време у својству приправника до 70% од укупног броја лица којима је престао радни однос на неодређено време по било ком основу у претходној календарској години, умањен за број новозапослених на неодређено време и одређено време у својству приправника у тој календарској години, док о пријему новозапослених на неодређено време и одређено време у својству приправника изван тог процента одлучује тело Владе на предлог надлежног органа уз прибављено мишљење Министарства, чиме је ограничена забрана запошљавања. Међутим, по оцени Врховног суда, ове одредбе се не могу односити на тужиљу и њен радноправни статус, јер се се сви спорни уговори сукцсивно закључивани почев од 04.02 2016. године до 22.06.2021. године, имају сматрати једним уговором. Парничне странке су у однос поводом обављања привремених и повремених послова ступиле приликом закључења првог уговора о обављању привремених и повремених послова, дана 04.02.2016. године, у време забране запошљавања код туженог као корисника јавних средстава, те се цео спорни однос има ценити јединствено, не само по свом настанку, него и по последицама. Због тога се не може одвојено одлучивати о правним последицама уговора закључених у време забране запошљавања и о последицама уговора закључених након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о буџетском систему 12.12.2020. године.

На основу изложеног, применом члана 414. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић