Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2800/22 од 29.09.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалбе тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације и потврђена пресуда Трећег основног суда у Београду П1 474/19 од 01.06.2021. године, исправљена решењима истог суда П1 474/19 од 10.08.2021. године и П1 474/19 од 21.04.2022. године у делу става првог изреке који се односи на тужену Агенцију, ставу другом и четвртом изреке. Ставом другим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације и потврђено решење Трећег основног суда у Београду П1 474/19 од 21.04.2022. године. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације за накнаду трошкова поступка по жалби, као неоснован.

Против наведене правноснажне пресуде донете у другом степену ревизију је благовремено изјавила тужена Агенције за вођење спорова у поступку приватизације, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о посебној по члану 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/2011...10/23, у даљем тексту: ЗПП) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, нису испуњени наведени законски услови за одлучивање о посебној ревизији тужене, пошто солидарна обавеза Агенције за вођење спорова у поступку приватизације за спорну обавезу постоји због пропуста њеног правног претходника, Агенције за приватизацију у поступку усвајања социјалног програма, као органа надлежног за спровођење поступка реструктурирања послодавца тужилаца Компанија „Интернационал ЦГ“ ДП Београд и „Генералекспорт“ ДП Београд. О овом питању изражен је став у пресуди Врховног касационог суда Рев2 1341/2016 од 31.01.2018. године, након одлуке Уставног суда Уж 2049/2013 од 04.10.2013. године, која је прихватила становиште у одлуци Уж 4639/2012 од 08.05.2013. године, и која има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе у том предмету, сагласно одредби члана 87. Закона о уставном суду. Пресуђењем у овој парници није одступљено од судске праксе у којој је расправљено питање исплате тражене накнаде у односу на Агенцију (пасивна легитимација, одговорност за накнаду штете, обим накнаде штете и рок застарелости потраживања).

Из изложених разлога, на основу одредбе члана 404. став 2. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија туженог није дозвољена.

У споровима о новчаним потраживањима из радног односа за дозвољеност ревизије меродавна је одредба члана 403. став 3. ЗПП. Овом одредбом прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате је поднета дана 07.09.2018. године, а вредност предмета спора побијаног дела за сваког од тужиоца засебно, као формалних супарничара из члана 205. став 1. тачка 2. ЗПП, не прелазе динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, с обзиром да је највиша вредност побијаног дела 6.000,00 евра, те ревизија тужене није дозвољена на основу одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

На основу одредбе члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић