.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 3468/2022
15.03.2023. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Добриле Страјине, председника већа, Драгане Миросављевић, Надежде Видић, Гордане Комненић и Мирјане Андријашевић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Борис Сарић, адвокат из ..., против туженог Јавног градског саобраћајног предузећа „Нови Сад“, Нови Сад, чији је пуномоћник Снежана Кнежевић Бојовић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2524/22 од 08.06.2022. године, у седници већа одржаној 15.03.2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2524/22 од 08.06.2022. године.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2524/22 од 08.06.2022. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Oсновног суда у Новом Саду П1 151/21 од 28.03.2022. године, ставом првим изреке, усвојен је у тужбени захтев тужиоца. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име разлике између исплаћене и припадајуће зараде за период од 01.01.2018. до 31.12.2018. године, исплати 339,34 динара са затезном каматом од 01.11.2020. године до исплате, као и износ од 65,44 динара на име затезне камате обрачунате од доспелости до 31.10.2020. године. Ставом трећим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2524/22 од 08.06.2022. године, ставом првим изреке, делимично је преиначено решење садржано у првостепеној пресуди и обавезује тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова поступка исплати 44.300,00 динара са затезном каматом од извршности до исплате. Ставом другим изреке, одбијена је жалба туженог и жалба тужиоца у преосталом делу и потврђена првостепена пресуда и решење о трошковима поступка у преосталом делу. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова жалбеног поступка исплати 2.520,00 динара.
Против правноснажне другостепене пресуде тужени је благовремено изјавио посебну ревизију у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.
Тужилац је доставио одговор на ревизију, којим је оспорио ревизијске наводе тужиоца и предложио да се ревизија одбаци као недозвољена.
Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана закона прописано је да о дозвољености и основаности из става 1. овог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.
Врховни касациони суд је на основу овлашћења из члана 404. ЗПП закључио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној.
Према разлозима другостепене пресуде, тужиоцу је досуђена разлика зараде у утуженом периоду, полазећи од утврђене чињенице да цена рада коју је тужени примењивао пре почетка примене Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава, није била утврђена у складу са одредбама тада важећег Колективног уговора туженог. Наведено из разлога што тужени приликом исплате зарада није исцрпео планирану масу средстава за зараде и преостала расположива неутрошена средства за 2014, 2015, 2016, 2017, 2018. и 2019. годину, у износима утврђеним у првостепеној пресуди. На наведене износе примењено је умањење од 10%, односно умањење 5%, у складу са Законом о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата код корисника јавних средстава. Одлуке нижестепених судова донете су применом одговарајућих одредаба Закона о раду, поменутог Закона о привременом уређивању основица, Закона о јавним предузећима и Уредбе о начину и контроли обрачуна исплате зарада у јавним предузећима.
У посебној ревизији туженог нису наведени аргументи за прихватање одлучивања о ревизији на основу одредбе члана 404. ЗПП. Према стању у спису, у побијаној одлуци је примењен Закон о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања који се односи на кориснике јавних средстава. С тим у вези, применом прописаног умањења на основицу која је утврђена множењем цене радног часа са коефицијентом предвиђеним Колективним уговором послодавца и Фондом часова рада, произлази да је таква одлука у складу са правним ставом Врховног касационог суда о наведеном правном питању. Стога не постоји потреба за уједначавањем судске праксе о овом питању, нити за новим тумачењем права. Не постоји ни потреба за разматрањем питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана.
У складу са наведеним, Врховни касациони суд одлучио је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.
Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. ЗПП и утврдио да ревизија није дозвољена
Према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у радном спору, дозвољеност ревизије се оцењује на основу члана 403. став 3. истог закона, према коме ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба у овој парници поднета је 11.01.2021. године, а побијани део правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па ревизија туженог није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.
Ревизија туженог није дозвољена ни у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 2) ЗПП, којом је прописано да је ревизија увек дозвољена ако је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака, јер се та одредба не примењује у случају када је другостепени суд преиначио само одлуку о трошковима поступка.
Врховни касациони суд је стога, на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Добрила Страјина, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
