Врховни суд је испитао побијану пресуду применом одредбе члана 408., у вези члана 441. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20) и одредбе члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23), па је утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код тужене на основу Уговора о раду на одређено време, закљученог 14.09.2020. године, на пословима ... ближе описаних у Уговору, до 13.10.2020. године. Анексима уговора о раду продужавано је трајање уговора на по два месеца, а последњим анексом до шест месеци, од 14.12.2021. године до 13.06.2020. године. Тужиља је упућена на породиљско одсуство од 17.02.2022. године до 16.02.2023. године, тако да је дужна да се јави на рад 17.02.2023. године. Решењем Градске управе Града Прокупља бр. ... од 05.04.2022. године, тужиљи је признато право на накнаду зараде, односно плате за време породиљског одсуства и одсуства ради неге детета од 13.06.2022. године до 16.02.2023. године. Тужиља је одјављена са обавезног осигурања 17.02.2023. године, због истека рока на који јој је радни однос заснован, а тужена је донела решење 17.02.2023. године, на основу кога је тужиљи престао радни однос заснован на одређено време 17.02.2023. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужиље одбили, применом одредбе члана 37, 175. став 1. и 187. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/2005 ... 95/2018), имајући у виду да је између парничних странака закључен уговор о раду на одређено време и да је, након истека периода коришћења породиљског одсуства од стране тужиље, наступила законска последица престанка радног односа заснованог на одређено време, истеком рока на који је заснован.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 37. став 1. Закона о раду, прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба. Ставом 2. овог члана Закона, прописано је да послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца. Разлози за престанак радног односа прописани су одредбом члана 175., тако што радни однос престаје, под тачком 1.) истеком рока за који је заснован. Посебна заштита од отказа уговора о раду прописана је у одредби члана 187. Закона о раду, тако што за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду (став 1.). Запосленом из става 1.овог члана, рок за који је уговором засновао радни однос на одређено време продужава се до истека коришћења права на одсуство (став 2.).

У конкретном случају, тужиља је код тужене засновала радни однос на одређено време уговором о раду закљученим 14.09.2020. године и на основу више анекса од којих је, последњим анексом, тужиља радни однос засновала код тужене на одређено време, за период од 14.12.2021. године до 13.06.2022. године. Породиљско одсуство тужиља је користила од 17.02.2022. године до 16.02.2023. године, а тужена јој је уговор о раду отказала 17.02.2023. године. Дакле, у конкретном случају ради се о радном односу који је заснован на одређено време, за период краћи од 24 месеца, у смислу одредбе члана 37. став 2. Закона о раду, а који је продужен до истека коришћења права на одсуство за време трудноће и породиљског одсуства у смислу одредбе члана 187. став 2. истог Закона. Тужиља код тужене није засновала радни однос на неодређено време нити је остала да ради код тужене након истека уговора о раду, већ је користила законом прописану могућност продужења радног односа на одређено време услед трудноће и порођаја на основу решења о породиљском одсуству, од 17.02.2022. године, којим је упућена на породиљско одсуство од 17.02.2022. године до 16.02.2023. године. Радни однос тужиљи је законито престао истеком рока на који је заснован у смислу одредбе члана 175. став 1. тачка 1., у вези одредбе члана 187. став 2. Закона о раду.

Неосновани су наводи ревизије тужиље да је она код тужене радила без закљученог уговора којим би био регулисан њен радно-правни статус и да се због тога сматра да је она засновала радни однос на неодређено време даном почетка рада, без закљученог уговора о раду. Супротно тим наводима ревизије тужиље, она је код тужене радила на основу уговора о раду од 14.09.2020. године који је закључила на одређено време почев од 14.09.2020. године до 13.10.2020. године и на основу анекса уговора о раду којим јој је радни однос на одређено време продужаван, тако да је укупно трајао краће од 24 месеца, до дана када је упућена на породиљско одсуство (17.02.2022. године). Наводи ревизије тужиље о погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању су без утицаја на одлучивање, имајући у виду да ревизија не може да се изјави због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случају из члана 403. став 2. Закона о парничном поступку, у смислу одредбе члана 407. став 1. тачка 2. тог Закона, што овде није случај.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 1. и 154. Закона о парничном поступку, имајући у виду његов исход.

Имајући у виду да тужиља неосновано указује на погрешну примену материјалног права, Врховни суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић