Против правоснажне пресуде донесене у другом степену, тужени је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о ревизији у смислу члана 399. ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда из тачке 12. наведеног члана, на коју се ревизијом указује, јер је побијана пресуда јасна, разумљива, непротивречна изведеним доказима и може се са сигурношћу испитати. Другостепени суд је оценио релевантне жалбене наводе и пред тим судом није почињена повреда поступка из члана 372. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је код туженог био распоређен на послове саветника директора Центра за стратегију, развој и инвестиције за које је прописана висока стручна спрема. Решењем од 02.04.2002. године и уговором о раду од 03.04.2002. године (под измењеним условима) тужиоцу је понуђено распоређивање на послове стручног референта за набавку и магацинско пословање. У време давања ове понуде тужиоцу, радно место саветника директора Центра за стратегију, развој и инвестиције није било укинуто. Тужилац има завршен Економски факултет и звање дипломираног економисте. За послове стручног референта за набавку и магацинско пословање прописана је висока стручна спрема, а то су послови које је обављао запослени Д.И. до 30.12.2001. године, када му је престао радни однос због стицања права на старосну пензију, док у периоду од 01.01.2002. године до 03.04.2002. године није било извршиоца на тим пословима. Тужилац је 13.05.2002. године одбио да прими решење од 02.04.2002. године и уговор о раду од 03.04.2002. године по којима би од 01.05.2002. године обављао послове стручног референта за набавку и магацинско пословање. Спорним решењем бр. 2002-22432/4 од 17.05.2002. године утврђено је да тужиоцу престаје радни однос и отказује му се уговор о раду због одбијања да закључи уговор о раду под измењеним условима. На основу закљученог споразума о престанку радног односа од 10.11.2004. године тужилац и тужени су се спразумели да се раскине уговор о раду од 14.03.2002. године и анекс од 08.04.2004. године, закључно са 14.11.2004. године, што је последњи дан рада.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили одредбу члана 103. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 70/01) када су усвојили тужбени захтев за поништај решења од 17.05.2002. године и за накнаду материјалне штете за период од 15.05.2002. године до 31.10.2002. године.

Одредбом члана 103. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 70/01), прописано је да послодавац може да понуди запосленом закључивање уговора о раду под измењеним условима (став 1); послодавац може да понуди закључивање уговора о раду у смислу става 1. овог члана, само из оправданог разлога (став 2); запосленом који одбије да закључи уговор о раду у смислу става 2. овог члана послодавац може да откаже уговор о раду (став 3).

Врховни касациони суд је нашао да је правилан закључак нижестепених судова да у конкретном случају није било места примени члана 103. Закона о раду, због чега је незаконито спорно решење од 17.05.2002. године. Наиме, послодавац је у смислу члана 103. Закона о раду овлашћен на измену уговора о раду који је закључен са запосленим, али је ограничен у томе да понуда за закључење измењеног уговора о раду мора бити дата само из оправданих разлога. Ако тих разлога нема до измене уговора о раду не може доћи, а оправданост разлога се цени у сваком конкретном случају. У овом случају нижестепени судови су правилно закључили да није била оправдана понуда туженог да са тужиоцем закључи уговор о раду под измењеним условима на основу кога би тужилац са послова саветника директора Центра за стратегију, развој и инвестиције био распоређен на послове стручног референта за набавку и магацинско пословање, зато што није било стварне потребе за тим распоређивањем тужиоца у потреби процеса и организације рада. Према наводима туженог тужиоцу је дата понуда за распоређивање, јер је било у припреми укидање Центра за стратегију, развој и инвестиције. Међутим, ово није оправдан разлог, нарочито у ситуацији да је само тужиоцу дата понуда за друго радно место и при утврђеној чињеници да су послови Центра остали, а да је Центар променио име у Дирекција за стратегију и развој према Правилнику о изменама и допунама Правилника о организацији рада од 11.01.2003. године, дакле, девет месеци после понуде дате тужиоцу за закључивање уговора о раду под измењеним условима. Имајући ово у виду нису основани наводи туженог о погрешној примени материјалног права.

Како је отказ уговора о раду дат тужиоцу незаконито, на основу члана 108. став 2. Закона о раду обавезан је тужени да му накнади материјалну штету у виду изгубљене зараде за период од 17.05.2002. године до 31.10.2002. године.

На основу члана 405. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа - судија

Весна Поповић,с.р.