.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 366/2024
16.04.2024. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Јелене Ивановић, председника већа, Жељка Шкорића, др Илије Зиндовића, Гордане Комненић и Татјане Матковић Стефановић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Горан Стојковић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, коју заступа Државно правобранилаштво, Београд, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2539/23 од 08.09.2023. године, у седници одржаној 16.04.2024. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ посебна ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2539/23 од 08.09.2023. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2539/23 од 08.09.2023. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Првог основног суда у Београду П1 658/20 од 19.102022. године, ставом првим изреке, дозвољено је преиначење тужбе као у поднеску тужиље од 22.11.2021. године. Ставом другим изреке, усвојен је тужбени захтев и обавезана тужена да тужиљи на име накнаде материјалне исплати укупан износ од 1.082.452,68 динара у појединачно опредељеним месечним износима са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног износа до исплате. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 227.223,00 динара, за законском затезном каматом почев од извршности до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде под претњом принудног извршења.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2539/23 од 08.09.2023. године, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда и одбијени захтеви тужене и тужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила посебну ревизију у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.
Одредбом чланa 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС , 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23-други закон) – у даљем тексту: ЗПП, прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана закона прописано је да о дозвољености и основаности из става 1. овог члана, одлучује Врховни суд у већу од пет судија.
Врховни суд је на основу овлашћења из члана 404. ЗПП закључио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној.
Предмет тражене правне заштите о коме је одлучено побијаном правноснажном пресудом, је исплата накнаде штете на име разлике у висини између исплаћене посебне пензије тужиоцу и плате коју би тужилац остваривао. О овом праву тужиоца и о висини тражене накнаде, судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом због чега, не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права. Поред тога, ревизијом се неосновано указује на другачије одлуке, јер постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, јер правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања.
Сагласно изложеном, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке на основу члана 404. став 2. ЗПП.
Испитујући дозвољeност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5) ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.
Одредбом члана 410. став 2. тачка 5) ЗПП је прописано да ревизија није дозвољена ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1. и 3), осим из члана 404. овог закона.
Према члану 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.
Тужба у овом спору поднета је 12.03.2020. године, а побијани део правноснажне пресуде очигледно не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па ревизија тужене није дозвољена.
На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Јелена Ивановић,с.р.
За тачност отправка
Заменик упрaвитеља писарнице
Миланка Ранковић
