Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену ревизију због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408., у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23) и утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности а ни друге битне повреде на које ревидент у ревизији неосновано указује у смислу одредбе члана 374.став. 1 тог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је запослена код туженог на радном месту ''...'' са коефицијентом за обрачун зараде 1,7. Радни однос је засновала уговором о раду на неодређено време закљученим 02.06.2017. године, а на истим пословима ради и данас. У утуженом периоду од 01.08.2019. године до 12.02.2022. године, тужиља је радила у сменама, а тужени јој није вршио обрачун дела зараде по основу сменског рада, нити је вршио исплату по основу сменског рада, пошто уговором о раду није уговорена исплата увећане зараде за рад у сменама. Колективним уговором туженог из марта 2011. године, сменски рад није предвиђен као основ за увећање зараде, пошто је исти вреднован у оквиру коефицијента 1,7 за послове инкасанта. Правилником о раду туженог од 17.04.2015. године, сменски рад такође није предвиђен као основ за увећање зараде, будући да је одређено да су у оквиру припадајућих коефицијената вредновани услови рада који се односе на рад на терену и на рад у сменама. Вештачењем од стране судског вештака економско-финансијске струке утврђено је да би увећана зарада тужиљи по основу сменског рада у утуженом периоду, одговарала појединачним месечним износима наведеним у изреци првостепене пресуде.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је тужбени захтев тужиље усвојио, налазећи да тужиљи зарада није правилно обрачуната и исплаћена и да је тужени дужан да јој по основу сменског рада исплати износе утврђене вештачењем.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев тужиље налазећи да уговором о раду који су странке закључиле, није уговорена исплата по основу сменског рада, а Правилником о раду туженог сменски рад није предвиђен, као основ, за увећање зараде пошто је предвиђено да су у оквиру припадајућих коефицијената вредновани услови рада који се односе на на рад у сменама, због чега ни Колективним уговором туженог из 2011.године такође није предвиђен сменски рад, као основ за увећање зараде, пошто је исти вреднован у оквиру коефицијента радног места тужиље (1,7).

По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Одредбом члана 108. став 1. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 са изменама и допунама објављеним у ''Службеном гласнику РС'', бр. 75/201 и 13/2017), прописано је да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду и то за рад на дане празника, за рад ноћу, за прековремени рад и за минули рад. Према одредби става 4. истог члана Закона, општим актом и уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду, као што је увећање зараде по основу рада у сменама.

Дакле, послодавац има овлашћење да својим општим актом и уговором о раду закљученим са запосленим утврди право запосленог на увећану зараду и висину те зараде, али такође може да својим општим актом вреднује рад у сменама као елемент за утврђивање основне зараде.

У конкретном случају, општим актима туженог послодавца –Колективним уговором од 27.04.2011. године, у члану 45. и Правилником о раду од 17.04.2015. године, у члану 42. став 2. тачка 2., између осталог је прописано да су у оквиру припадајућих коефицијената за систематизоване послове вредновани и услови рада који се односе на рад у сменама. Дакле, општим актима послодавца право на увећану зараду није утврђено као посебно право запослених, а уговором о раду на неодређено време који је тужиља закључила са туженим 02.06.2017. године, није уговорено да тужиља има право на увећану зараду по основу сменског рада, иако је таква могућност предвиђена након измена и допуна Закона о раду од 29.07.2014. године. Због тога, по оцени Врховног суда, тужени није поступио супротно закону, већ је у свему испунио своју обавезу према тужиљи тако што јој је, у утуженом периоду, исплаћивана зарада урачунавањем коефицијента за сменски рад у основицу.

Ревизијом тужиље оспорава се утврђена чињеница да је сменски рад вреднован кроз основну зараду, уз указивање да се коефицијент за обрачун зараде није мењао од доношења колективног уговора из 2011. године. Међутим, на основу одредбе члана 42. став 2. Правилника о раду туженог од 17.04.2015. године, у оквиру припадајућих коефицијената за систематизоване послове, вредновани су и услови рада који се односе на рад у сменама. Тужиљи, као и свим запосленима код туженог, зарада је морала бити обрачуната на начин како то предвиђа важећи општи акт туженог. Пошто је у општем акту туженог рад у сменама вреднован као елемент за утврђивање основне зараде, следи да нема основа за исплату коефицијента увећања од 26%, према обрачуну судског вештака економско-финансијске струке, због чега је побијаном другостепеном одлуком правилно одбијен тужбени захтев тужиље.

Из изложених разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић