Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. ЗПП које су учињене од стране другостепеног и првостепеног суда, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Тужена је поднела одговор на ревизију.

Осим ревизије, тужиља је поднела и предлог за понављање правноснажно окончаног поступка наведеном другостепеном пресудом, па је решењем Вишег суда у Лесковцу П1 8/21 од 07.12.2023. године одређен застој са поступком по ревизији до окончања поступка по поднетом предлогу за понављање поступка.

Решењем Апелационог суда у Нишу Гж1 932/2024 од 17.05.2024. године, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђено решење Вишег суда у Лесковцу П1 8/21 од 24.01.2024. године, којим је одбачен предлог тужиље за понављање поступка у предмету тог суда П1 8/21 као недозвољен.

Против правноснажног решења донетог у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП и погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одговор на ревизију.

У поступцима који се воде по Закону о забрани дискриминације („Службени гласник РС“ бр. 22/09 и 52/21) по одредби члана 41. став 4. тог закона ревизија је увек допуштена.

Врховни суд је испитао побијано решење у смислу одредби чланова 420. став 6. и 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23) и утврдио да је ревизија неоснована.

Према разлозима побијаног решења тужиља је преко пуномоћника адвоката поднела предлог за понављање поступка, у коме наводи да је пресуда заснована на лажном исказу сведока ГГ и да постоје нове чињенице и нови докази које није могла да употреби у ранијем поступку, што представља основ за понављање поступка по члану 426. став 1. тачке 4. и 10. ЗПП. Суд је заказао рочиште за расправљање о предлогу за понављање поступка за 24.01.2024. године, на које је позвао тужиљу, њеног пуномоћника адвоката и заступника тужене. На ово рочиште приступила је само тужиља, а не и њен уредно позвани пуномоћник, тужиља је изјавила да пуномоћнику адвокату отказује пуномоћје, а другог пуномоћника адвоката није овластила за заступање. Одлука је заснована на становишту да по одредби члана 85. став 6. Закона о парничном поступку, којом је предвиђено да странку мора да заступа адвокат у поступку по ванредним правним лековима, изузев ако је сама адвокат, није довољно да је предлог за понављање поступка поднет од стране пуномоћника из реда адвоката, већ је нужно да странка има пуномоћника адвоката и на рочиштима одржаним поводом ванредног правног лека до доношења одлуке.

По становишту Врховног суда, правилно је другостепени суд одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио првостепено решење засновано на одредби члана 430. став 1. ЗПП, по којој суд недозвољене (члан 85. став 6. ЗПП) предлоге за понављање поступка одбацује решењем. У конкретном случају, предлог за понављање поступка тужиља је поднела путем овлашћеног пуномоћника из реда адвоката. Међутим, ово пуномоћје је опозвала и пуномоћника адвоката није имала на рочишту које је суд заказао и одржао у складу са одредбом члана 431. став 1. ЗПП. По одредбама члана 92. ЗПП опозив пуномоћја делује одмах, па пошто је тужиља ангажовала пуномоћника адвоката за подношење ванредног правног лека, неосновано ревизијом указује да је обавеза првостепеног суда била да је у смислу одредбе члана 85. став 10. ЗПП упозори да постоји ова могућност.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку доношења пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а битна повреда из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП на коју је ревизијом указано по одредбама члана 407. тог закона није предвиђена као ревизијски разлог.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у радном односу код тужене као ... од 01.11.2008. године. За време док је била распоређена на радном месту ... Одељења за ... преузела је уз реверс на коришћење службени мобилни телефон „...“, две сим картице и преносни лаптоп рачунар. Решењем тужене од 02.08.2016. године тужиља је распоређена на радно место ... у Одељењу за ... управе тужене. По Правилнику о коришћењу службених мобилних телефона од 16.01.2014. године, по ком је тужиља задужила спорну опрему, није предвиђено коришћење ове опреме за радно место на које је тужиља распоређена 02.08.2016. године, па је решењем председника тужене од 17.08.2016. године одлучено да тужиљи престаје право на коришћење опреме. Правноснажном пресудом од 05.08.2019. године одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила да се утврди да је претрпела дискриминацију на раду у Општинској управи Општине Власотинце, тако што је одговорно лице – начелник Општинске управе једино тужиљи искључила службени телефонски број и једино њој није дала сагласност за пренос телефонског броја.

Са полазиштем на овако утврђене чињенице нижестепени судови, позивом на одредбе чланова 2. став 1. и 16. став 1. Закона о забрани дискриминације и чланова 18. – 21. Закона о раду, налазе да у конкретном случају не постоји дискриминаторска штетна радња, будући да тужиља није дискриминисана на било који начин због неког личног својства, конкретно политичког опредељења како то у тужби тврди, пошто је одлука о престанку коришћења службене опреме донета из разлога што је отпао правни основ по ком је опрему задужила. Решење о престанку права на коришћење службене опреме донето је у складу са важећим Правилником послодавца, по коме запосленом на радном месту ... не припада право на задужење службене опреме. Другостепени суд прихвата као правилан закључак првостепеног суда да тужиља није учинила вероватним да је поступањем послодавца над њом извршена дискриминација, што је услов за прелазак терета доказивања на тужену. Наиме, тужиља није пружила доказе ко је од запослених био у сличној ситуацији и премештен на друго радно место, а да је тужени различито поступио у погледу престанка права коришћења службене опреме без објективног и разумног оправдања за такво неједнако поступање. Осим тога, нису пружени докази од када датирају и у чему се састоје политички сукоби са председником општине, нити је идентификована група лица различитог политичког уверења у односу на коју је тужиља дискриминисана.

По становишту Врховног суда, у поновљеном првостепеном поступку суд је утврдио све релевантне чињенице на које је као битне указано решењем Врховног касационог суда Рев2 2553/2020 од 25.02.2021. године, па су нижестепени судови правилно применили материјално када су нашли да је тужбени захтев неоснован.

Према Закону о забрани дискриминације („Службени гласник РС“ бр. 22/09) који се примењивао у време спорне радње тужене, изрази „дискриминација“ и „дискриминаторско поступање“ означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе лица, као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица на отворен или прикривен начин, а које се заснива, између осталог, на политичким убеђењима, односно чланству у политичким организацијама (члан 2. став 1.); сви су једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства (члан 4. став 1.); облици дискриминације су непосредна и посредна дискриминација (члан 5.); непосредна дискриминација постоји ако се лице због његовог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем ставља или је стављено у неповољнији положај, или би могао бити стављен у неповољнији положај (члан 6.); посредна дискриминација постоји ако на изглед неутрална одредба, критеријум или пракса лице ставља или би могла ставити, због његовог личног својства, у неповољан положај у поређењу са другим лицима у истој или сличној ситуацији, осим ако је то објективно оправдано легитимним циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна (члан 7.); забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту незапослености; заштиту од дискриминације, између осталог, ужива лице у радном односу; не сматра се дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства због особености одређеног посла код кога лично својство лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи оправдана, као и предузимање мера заштите према појединим категоријама лица (жене, труднице, породиље, родитељи, малолетници, особе са инвалидитетом и др).

Са полазиштем на наведене меродавне материјалноправне одредбе, правилно су нижестепени судови закључили да доношење појединачне одлуке послодавца, по којој је престало право тужиље да користи службену опрему, не представља дискриминаторско понашање изазвано политичким разлозима. Одлука послодавца има основ у општем акту, тужиља сада обавља послове на радном месту за које по општем акту послодавца није предвиђено задужење спорне опреме, па је правилан закључак нижестепених судова да не постоји неједнако поступање тужене у односу на тужиљу због политичког опредељења, као њеног личног својства. Због наведених разлога тужбени захтев за заштиту тужиље због дискриминације на раду није основан.

Из наведених разлога, на основу одредби чланова 414. став 1. и 420. став 6. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић