Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 591/19 од 01.03.2019. године одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Трећег основног суда у Београду П1 952/15 од 20.04.2018. године у ставу првом, другом, трећем и петом изреке.

Против правноснажне другостепене одлуке тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 87/18), Врховног касационог суда је нашао да је ревизија туженог основана.

У редовном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју овај суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је била у радном односу код туженог на радном месту продавца. Тужени је донео решење о отказу уговора о раду тужиљи због учињене повреде радне обавезе из члана 134. став 1. и 2. у вези члана 132. став 1. тачка 3. Правилника о раду туженог а у вези са чланом 20. став 2. тачка 1. и 2. Уговора о раду јер је тужиља учинила повреду радне обавезе из члана 179. став 1. тачка 2. Закона о раду. Тужиља 28.02.2014. и 04.04.2014. године приликом контроле малопродјаног објекта – киоска туженог у којем је тужиља радила, није спровела активну продајну политику која је у том тренутку одређена за такав начин продаје што је утврђено и приликом контроле од стране организатора продаје. Наиме, директор тужене донео је Одлуку број .. од 14.02.2014. године о организованој активној продаји робе достављача „Јафа“ почев од 17.02.2014. до 02.03.2014. године те су запослени па и тужиља у свим објектима били дужни да врше активну продају чоколадица „Јафа“ и упаљача. Тужиља се налазила у периоду од 30.04.2014. до 06.06.2014. године на болничком лечењу. Нижестепени судови налазе да без обзира што тужиља није у наведено време вршила активну продају поменутих производа она није починила повреду радне обавезе која јој се ставља на терет односно нема кривице за ту повреду јер тужиља као запослена није дужна да извршава обавезе чијим извршењем би учинила прекршај. Наиме, Законом о заштити потрошача је забрањена такозвана насртљива продаја а поступање тужиље у конкретном случају на начин како је то од ње тражио тужени као послодавац представљала би вид насртљиве пословне праксе што је законом забрањено па отуда у радњи тужиље нема елемената повреде радне обавезе која јој се ставља на терет због чега су нижестепени судови нашли да је њен тужбени захтев основан па су га као таквог и усвојили.

Закон о раду („Службени гласник РС“ 24/05 и 61/05) је у члану179. тачка 2. прописао да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање, потребу послодавца и то ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду. Правилником о раду туженог од 17.12.2013. године као општим актом у члану 134. је прописано да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запосени својом кривицом учини повреду радне обавезе као што су неизвршавање и неблаговремено и несавесно и немарно извршавање радних дужности и обавеза предвиђених законом, Правилником и Уговором о раду или ако запослени не извршава наредбе претпостављеног. Наредбом директора туженог, који је без сумње претпостављени тужиљи прописана је такозвана активна продаја односно обавеза продаваца да се купцима обраћају речима „Да ли желите да пробате, купите чоколадицу „Јафа оранж“ производ је на акцији“. У поступку је несумњиво утврђено да је контролом од стране овлашћених лица у два наврата у периоду у коме је постојала обавеза активне продаје утврђено да тужиља такву активну продају није вршила. Из наведеног произилази да је тужиља извршила радњу која се може третирати повредом радне обавезе у смислу напред цитираних одредаба закона.

Стоји чињеница, о којој се изјашавају нижестепени судови да тужиља не би била дужна да врши обавезу чија радња представља противправно поступање односно забрањено деловање. У том смислу нижестепени судови сматрају да је активна продаја која је била наложена тужиљи у конкретном случају забрањена као вид насртљиве пословне праксе из Закона о заштити потрошача. Међутим, овакав закључак нижестепених судова се не може прихватити као правилан јер се заснива на погрешној примени материјалног права. Одредбом члана 24. и 25. Закона о заштити потрошача („Службени гласник РС“ 73/10), који се примењује у конкретном случају (нижестепени судови се позивају на касније донети Закон о заштити потрошача – члан 22. и 23. који су у основи идентични поменутим одредбама претходног закона) су прописани случајеви насртљиве пословне праксе односно облици пословне праксе који се сматрају насртљивом пословном праксом. Исказ који је тужиља била дужна да даје купцима у конкретном случају се може третирати понудом за закључење уговора о купопродаји коју купац ни у ком случају није био дужан да прихвати нити му се у изглед стављала било каква штета ако такву понуду не прихвати. С обзиром да је одговарајућим актима послодавца утврђена обавеза тужиље као запослене да истиче понуду у вези спровођења такозване активне продаје а да тужиља то није урадила она је својом радњом учинила повреду радне обавезе која јој је стављена на терет па је отуда решење о отказу уговора о раду у смислу напред цитираних одредаба законито а самим тим и тужбени захтев тужиље неоснован. Све су то разлози због којих су преиначене нижестепене одлуке и тужбени захтев одбијен као неоснован на основу члана 416. став 1. ЗПП.

Тужена је у спору успела, трошкове определила и тражила и то на износ од 83.950,00 динара за првостепени поступка као и за трошкове ревизије. По вредности спора тужиљи за писање ревизије припада износ од 33.000,00 динара по АТ те таксе на ревизију у износу од 3.400,00 динара што са трошковима претходног поступка од 83.950,00 динара чини укупне стварне и нужне трошкове од 119.650,00 динара па их суд и досуђује на основу члана 154. и 155. ЗПП.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић