Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију из свих законских разлога , у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужена је доставила одговор на ревизију тужиље.

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају испуњени су услови за одлучивање о посебној ревизији тужиље, ради уједначавања судске праксе о праву запослених на територији Косова и Метохије на увећану зараду на основу Закључка Владе РС 05 број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС , 55/14, 87/18, 18/20) – у даљем тексту: ЗПП, па је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у радном односу код тужене на пословима „...“, на основу уговора о раду од 27.09.2011. године. У спорном периоду тужиља је обављала фактички рад код тужене, а обрачун плате од стране тужене вршен је у складу са донетим појединачним актом и са увећањем за 50% применом Закључка Владе РС 05 број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године по основу радног ангажовања запослених на Косову и Метохији. Вештачењем од стране судског вештака економско- финансијске струке утврђена је висина разлике између зараде у висини минималне зараде и основне плате без увећања од 50% , која за утужени период износи 133.594,15 динара, а разлика у висини тзв. „косовског додатка“ износи 98.808,17 динара. Према варијанти обрачуна, према подацима о висини минималне зараде са минулим радом и основне зараде која је обрачуната и исплаћена тужиљи са минулим радом и основне зараде која је обрачуната и исплаћена тужиљи са минулим радом и увећањем од 50% на име тзв. „косовског додатка“, утврђена је негативна разлика, односно плата коју је тужиља примила већа је у односу на минималну зараду за исти период.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су, примењујући одредбе Закона о раду, одредбе члана 5. и 6. Закона о платама службеника и намештеника у органима аутономне покрајине и локалне управе („Сл.гласник РС“, бр. 113/2017...86/2019) и одредбе члана 27. и 29. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл.гласник РС“, бр.21/2016...98/2018), захтев тужиље одбили као неоснован, налазећи да је зарада коју је тужиља примила са минулим радом и увећањем од 50% месечно на име „косовског додатка“ исплаћена у већем износу у односу на обрачун минималне зараде са увећањем по основу минулог рада. Стога сматрају да тужиља неосновано потражује утужену разлику.

По оцени Врховног касационог суда, нижестепени судови су погрешно применили материјално право а због тога је чињенично стање непотпуно утврђено.

Према одредби члана 105. ст. 1. и 2. Закона о раду (''Службени гласник РС'' бр. 24/2005...75/14,) зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји се од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду. Под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра се зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде. Према члану 111. ст. 1. и 2. истог закона, запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду. Минимална зарада одређује се на основу минималне цене рада утврђене у складу са овим законом, времена проведеног на раду и пореза и доприноса који се плаћају из зараде.

Поред тога, тужиља у складу са Закључком Владе Републике Србије број 120- 335/2007-14 од 25.12.2008. године има и право на увећање зараде у висини од 50% месечно.

Циљ исплате минималне зараде је обезбеђење заштите запосленог у смислу задовољења основних егзистенцијалних потреба. У конкретном случају, тужиљи је обрачуната плата у мањем износу од минималне зараде и на тај износ вршено је увећање од 50% месечно, а такав обрачун није правилан, с обзиром да тужиља пре свега има право на исплату минималне зараде, а потом и право на увећање од 50% обрачунато на тај износ. У супротном исплата тзв. „косовског додатка“ би изгубила своју намену и сврху.

Због погрешне примене материјалног права нижестепени судови нису расправили висину разлике плате која представља предмет тужбеног захтева и разлике припадајућег и исплаћеног додатка на зараду, према Закључку Владе РС 05 број 120- 335/2007-14 од 25.12.2008. године, због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Са изнетих разлога одлуке нижестепених судова су укинуте, а укинута је и одлука о трошковима парничног поступка јер зависи од његовог исхода у смислу одредбе члана 163. став 4. Закона о парничном поступку.

У поновном поступку потребно је да првостепени суд чињенично стање у потпуности и правилно утврди, тако што ће да поступи по примадбама из овог решења, како би имао могућност да, правилном применом материјалног права, о тужбеном захтеву тужиље донесе нову одлуку.

На основу изложеног, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 416. став 2. ЗПП.

Председник већа – судија

Гордана Џакула,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић