Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП.

Побијаном другостепеном одлуком правноснажно је одлучено о захтеву тужиоца за исплату разлике између припадајуће и исплаћене зараде за период од 01.02.2017. до 30.11.2019. године, јер је утврђено да тужени није правилно утврдио цену рада - основицу за обрачун зарада, спрам планиране масе средстава за зараде за октобар 2014. године, што је имало за последицу погрешно примењену основицу за обрачун зараде и у читавом спорном периоду. Будући да је утврђено да је код туженог остало расположивих неутрошених средстава за зараде, њих је било могуће исплатити до средстава планираних Програмом пословања, па су нижестепени судови усвојили тужбени захтев, који је током поступка постављен у складу са налазом и мишљењем судског вештака, све имајући у виду обавезну примену одредаба Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава (који је ступио на снагу 28.10.2014. године), Закона о буџету и Закона о буџетском систему, као и Закона о раду и тада важећих Колективних уговора код туженог, као и Посебних колективних уговора за јавна комунална предузећа и друга јавна предузећа Града Новог Сада.

Иако се тужени у ревизији позива на погрешну примену материјалног права, његови ревизијски наводи своде се на указивање да је чињенично стање утврђено погрешно и непотпуно услед погрешне оцене доказа и на то да се ради о статистичкој грешци који приказује вишак расположивих средстава, што није разлог за изјављивање посебне ревизије. По оцени Врховног суда, побијана пресуда је заснована на уједначеном тумачењу и примени одговарајућих одредаба материјалног права и није противна израженим правним схватањима у одлукама овог суда донетим у истој чињенично-правној ситуацији. Како се ревидент само формално позива на члан 404. ЗПП, при чему није доставио нити указује на друге пресуде у којима би био изражен другачији правни став у истоврсној чињеничној и правној ситуацији, а нема потребе ни за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке, применом члана 404. ЗПП.

Будући да у овом поступку предмет тужбеног захтева није одлучивање о заснивању, постојању и престанку радних односа, већ исплата новчаног потраживања, а вредност предмета спора који се побија ревизијом од 2.357,26 динара не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, изјављена ревизија је када би ревизија била увек дозвољена по члану 441. ЗПП, недозвољена, због чега ју је Врховни суд одбацио другим ставом изреке, на основу члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић