.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 3998/2019
08.10.2020. година
Београд
У ИМЕ НАРОДА
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужиље АА из..., чији је пуномоћник Милка Дамјановић, адвокат из ..., против тужене Компаније за високоградњу БВК – Градња АД Београд, чији је пуномоћник Далибор Манић, адвокат из ..., ради поништаја решења о отказу уговора о раду, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2836/18 од 11.02.2019. године, у седници одржаној 08.10.2020. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2836/18 од 11.02.2019. године.
ОДБИЈА СЕ захтев тужиље за накнаду трошкова одговора на ревизију.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Првог основног суда у Београду П 3490/12 од 03.04.2015. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се поништи решење правног претходника тужене „Београдски вунарски комбинат“ АД из Београда, решења бр. .. од 16.10.2001. године, којим је тужиљи отказан уговор о раду и да се обавеже тужена да тужиљу врати на рад и распореди на послове који одговарају њеној стручној спреми, знању и способностима. Ставом другим изреке, обавезана је тужиља да туженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 527.500,00 динара.
По одржаној расправи, Апелациони суд у Београду је донео пресуду Гж1 бр.2836/18 од 11.02.2019. године којом је преиначена првостепена пресуда у делу става првог изреке, који се односи на поништај решења о отказу уговора о раду и враћања на рад, тако што је усвојен тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи као незаконито решење правног претходника тужене број .. од 06.10.2001. године којим је тужиљи отказан уговор о раду, те да се обавеже тужена да тужиљу врати на рад (став први изреке). Преиначена је првостепена пресуда у другом ставу изреке и обавезана тужена да тужиљи на име накнаде трошкова првостепеног поступка исплати износ од 391.000,00 динара и на име трошкова другостепеног поступка износ 159.000,00 динара (став други и трећи изреке), док је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка одбијен као неоснован (став четврти изреке).
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.
У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.
Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код правног претходника тужене „Београдски вунарски комбинат“ АД Београд на пословима ... у Сектору финансијских послова. У циљу реорганизације која је спроведена у јуну 2001. године, тужена је вршила ново распоређивање запослених и тужиља је добила усмено обавештење да ће из Сектора за финансијске послове бити премештена у Сектор за производњу. Након тога, тужиља је била одсутна са рада због болести, затим је користила годишњи одмор до 24.08.2001. године, а од тог дана до 25.09.2001. године била је поново спречена за рад због болести. По повратку са боловања, тужиља се јавила директору и шефу предионице и тада није добила писмено решење о распоређивању на ново радно место, већ јој је речено да не долази на посао и да ће накнадно добити обавештење о свом радноправном статусу. Тужиља се од 26.09.2001. године није јављала на рад и решењем тужене од 16.10.2001. године, тужиљи је отказан уговор о раду због неоправданог изостанка пет радних дана узастопно.
Код тако утврђеног чињеничног стања, правилно је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и поништио решење тужене којим је тужиљи отказан уговор о раду и обавезао тужену да тужиљу врати на рад.
Према члану 108. став 1. тачка 1. Закона о радним односима („Сл. гласник РС“, бр.55 од 31.12.1996. године), који је био на снази у време доношења оспореног решења, запосленом престаје радни однос независно од његове воље отказом уговора о раду од стране послодавца и то ако је неоправдано изостао са посла пет радних дана узастопно, односно седам радних дана са прекидима у току три месеца. Чланом 25. наведеног Закона, прописано је да надлежни орган доноси решење о распоређивању запосленог које обавезано садржи разлоге због којих се запослени распоређује на друго радно место или на рад на друге послове. Чланом 25. наведеног Закона је прописано да надлежни орган доноси решење о распоређивању запосленог које обавезно садржи разлоге због којих се запослени распоређује на друго радно место у другом месту или на раду на друге послове. Одредбом члана 113. став 2. истог Закона је прописано да се запосленом у писменом облику доставља свако решење о остваривању права, обавеза и одговорности са образложењем и поуком о правном леку.
У конкретном случају, правилна је оцена другостепеног суда да одсуство са рада које се тужиљи ставља на терет не представља неоправдани изостанак и разлог за отказ уговора о раду из члана 108. став 1. тачка 1. Закона о радним односима, пошто је тужиља одсуствовала са рада у оправданом уверењу да ће добити писмену одлуку о распоређивању на ново радно место, јер је и пре годишњег одмора и боловања и по повратку на рад, од тужене добијала усмена обавештења о премештају у други сектор и распоређивању на друге послове. Такође, обавеза тужене као послодавца је била да донесе писмено решење са образложењем и поуком о правног леку за сваког запосленог што је у конкретном случају изостало, а било је нужно посебно због тога што је тужена уводила нову организацију рада без поступка за решавање технолошког вишка и формалног увођења организационих промена. Из наведених разлога, решење тужене којим је тужиљи отказан уговор о раду правилно је поништено као незаконито, па наводи ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани.
На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.
Тужиљи нису признати трошкови састава одговора на ревизију јер нису били потребни ради вођења парнице у смислу члана 154. ЗПП, па је одлучено као у другом ставу изреке.
Председник већа - судија
Слађана Накић Момировић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
