Тужени АД „Железнице Србије“ је поднео одговор на ревизију тужиоца.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку (ЗПП), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

Поступајући на основу наведене законске одредбе Врховни касациони суд је, имајући у виду различиту праксу апелационих судова у истој чињенично-правној ситуацији, али и праксу Врховног касационог суда у овој врсти спорова, дозволио одлучивање о посебној ревизији тужиоца и одлучио као у првом ставу изреке.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је тужиочева ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је до 31.08.2015. године био у радном односу код туженог „Железнице Србије“ АД, а на основу анекса уговора о раду од 01.09.2015. године је у радном односу код туженог „Србија воз“ АД за железнички превоз робе, насталог статусном променом издвајања уз оснивање више привредних друштава. Колективним уговором туженог „Железнице Србије“ АД од 30.11.2002. године, са анексом од 26.07.2006. године предвиђено је да је у вредност једног радног часа за обрачун и исплату зараде (за период јануар - јун 2006. године у износу од 53,50 динара и за период јул-децембар 2006. године у износу од 56,00 динара) укључена месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 накнаде регреса за коришћење годишњег одмора сведена на један радни час. Исто је предвиђено колективним уговором туженог „Железнице Србије“ АД од 24.03.2015. године, усвојеног након статусних промена тог привредног друштва, који се примењује и на запослене преузете код туженог „Србија воз“ АД за железнички превоз робе. Из обрачунских листа не може се утврдити да ли је у вредности једног радног часа садржан и износ трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев. По схватању судова, слободном вољом учесника колективног преговарања, анексом колективног уговора из 2006. године и колективним уговором из 2015. године уговорено је да је накнада трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора укључена у вредност једног радног часа, односно у основну зараду тужиоца, због чега тужбени захтев за исплату ових накнада није основан а чињеница да њихова висина није номинално изражена не значи да су тужени ускратили право тужиоца на ове накнаде.

Ревизијом тужиоца, по схватању Врховног касационог суда, основано се указује на погрешну примену материјалног права.

Законом о раду предвиђено је право запосленог на накнаду трошкова у вези са радом. Законом о изменама и допунама Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“, број 61/05), који се примењује од 01.01.2006. године, предвиђено је и право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора (члан 118. тачке 5. и 6) које морају бити исказане у обрачунским листама запослених. Послодавцу је остављена могућност да својом одлуком одреди висину тих накнада, али она мора бити одређена линеарно за све запослене, односно ови трошкови морају бити исплаћени свим запосленима у истом износу без обзира на стручну спрему, звање и радно место.

Анексом колективног уговора туженог („Службени гласник Републике Србије“, број 4/06), одредбом члана 2. измењен је члан 57. Колективног уговора тако што је предвиђено да запослени има право на зараду која се састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, примање за исхрану у току рада и примање за регрес за коришћење годишњег одмора. Одредбом члана 5. став 1. анекса измењена је одредба члана 61. Колективног уговора тако што је одређена вредност радног часа за обрачун и исплату зараде за период јануар - јун и јул - септембар 2006. године, а ставом 6. истог члана прописано да је у вредност једног радног часа укључена и вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 накнаде регреса за годишњи одмор, сведена на један радни час.

Из оваквог одређења вредности радног часа не може се утврдити који износ представља накнаду за трошкове исхране и регреса за коришћење годишњег одмора, јер исти нису исказани у номиналним износима. Тужени током поступка није доставио суду одлуку о висини ових накнада, као ни судском вештаку ради израде налаза и мишљења, из чега се може основано закључити да такву одлуку није ни донео. То не искључује право тужиоца на исплату ових накнада, а не може се прихватити да су тужиоцу ове накнаде исплаћене кроз висину цене рада, с`обзиром да се тужени није изјаснио о њиховој висини, нити је износ накнаде за регрес и трошкова за исхрану у току рада номинално исказао у платној листи тужиоца, како је то предвиђено Законом о раду. С`тога се може закључити да је тужени, у погледу исплате спорних накнада, законске одредбе примењивао на штету тужиоца.

Из наведених разлога, пресуде нижестепених судова су морале бити укинуте и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновљеном суђењу првостепени суд ће, имајући у виду да анекс колективног уговора туженог из 2006. године и колективни уговор из 2015. године не садрже конкретну регулативу која утврђује висину спорних накнада, одлучити о праву тужиоца на њихову исплату и висини која је утврђена вештачењем у две варијанте, према параметрима из ранијег колективног уговора туженог, односно Општег колективног уговора.

Због укидања одлуке о главној ствари, укинута је и одлука о трошковима поступка као споредном потраживању.

Сходно изложеном, на основу члана 416. став 2. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић