Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с предлогом да се о истој одлучује сходно одредби члана 404. Закона о парничном поступку, ради потребе да се размотре правна питања од општег интереса и ради уједначавања судске праксе.

Тужилац је поднео одговор на ревизију.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако Врховни суд оцени да је потребно размотрити првна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. овог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Тужилац је поднетом тужбом тражио исплату новчаног потраживања на име накнаде трошкова за исхрану у току рада, у висини разлике између износа уговореног колективним уговором утженог и износа који су му по том основу исплаћени у спорном периоду.

Имајући у виду разлоге на којима су засноване пресуде нижестепених судова, Врховни суд је нашао да нема основа да се дозволи одлучивање о посебној ревизији туженог ради разматрања спорног правног питања да ли је висина трошкова исхране у току рада у његовом колективном уговору исказана у бруто или нето износу.

Право запосленог на накнаду трошкова за исхрану у току рада, предвиђено чланом 118. став 1. тачка 5. Закона о раду, остварује се у складу са општим актом и уговором о раду, ако послодавац то право није обезбедио на други начин. Без обзира на установљен принцип бруто зараде, која у складу са чланом 105. наведеног закона садржи у себи порезе и доприносе који се плаћају из зараде, појединачне одредбе колективног уговора и уговора о раду тумаче се онако како гласе. У ситуацији када су у колективном уговору наведе конкретан новчани износ који се на име накнаде трошкова за исхрану у току рада има исплатити запосленом, не може се на штету запосленог претпоставити да је реч о уговореном бруто износу, јер то није изричито предвиђено.

Из наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

О дозвољености ревизије у споровима о новчаним потраживањима из радног односа одлучује се на основу члана 403. став 3. ЗПП, према вредности предмета спора побијаног дела.

Вредност предмета овог спора у побијаном делу очигледно је нижа од вредности меродавне за дозвољеност ревизије, предвиђене наведеном законском одредбом, због чега је применом члана 413. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.

Захтев тужиоца за накнаду трошкова ревизијског поступка је одбијен, обзиром да одговор на ревизију није обавезан нити нужан у поступку по ванредном правном леку у смислу члана 154. ЗПП, због чега је одлучено као у ставу трећем изреке сходно члану 165. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић