Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 4171/2023
01.02.2024. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Драгане Бољевић, Радославе Мађаров и Зорице Булајић чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Биљана Б. Јовановић адвокат из ..., против тужене „Школа моде и лепоте“ из Ниша, коју заступа Државно правобранилаштво - Одељење у Нишу, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2991/2023 од 16.08.2023. године, у седници одржаној дана 01.02.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2991/2023 од 16.08.2023. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2991/2023 од 16.08.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2991/2023 од 16.08.2023. године одбијена је жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Нишу П1 211/2022 од 17.05.2023. године у ставу другом, трећем, одбијајућем делу става четвртог и ставу петом изреке којим је одбијен тужбени захтев да се обавеже тужена да тужиљи за период од 01.01.2019.године до 31.01.2022.године на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора исплати појединачне месечне износе са законском затезном каматом од доспелости до исплате, да се обавеже тужена да на износе накнада на име трошкова исхране у току рада и трошкова за коришћење годиишњег одмора у име и за рачун тужиље изврши обрачун и уплату свих врста доприноса, као и пореза на доходак гтађана и одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Правноснажном пресудом одлучено је о исплати на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. О овом праву тужиље судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, код утврђења да је тужиља као запослена којој се плата исплаћује у висини вредности минималне зараде у јавној служби, као корисник буџетских средстава, остварила право на накнаду трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора по основу рада, применом коефицијента за обрачун и исплату плата у којем је садржан додатак на име тих накнада и саставни је део коефицијента за сваког запосленог. Ревизијом се неосновано указује на постојање другачије судске праксе. Постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, јер правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, због чега не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Преузмите документ у ПДФ формату