Апелациони суд у Новом Сад је, пресудом Гж1 2906/22 од 24.08.2022. године, ставом првим изреке, делимично преиначио пресуду Основног суда у Новом Саду П1 1490/2020 од 18.04.2022. године, у делу одлуке о затезној камати на главницу потраживања, тако што је обавезан тужени да тужиоцу (поред досуђеног износа затезне камате обрачунате од доспелости сваког месечног износа разлике зараде до 18.01.2022. године) исплати и затезну камату (на досуђене износе главнице) на начин наведен у том ставу изреке. Ставом другим изреке, делимично је преиначено решење садржано у првостепеној пресуди и обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 53.300,00 динара, са затезном каматом од извршности пресуде до исплате. Ставом трећим изреке, одлучено је да се у преосталом делу одбија жалба тужиоца и жалба туженог у целости и потврђује првостепена пресуда у побијаном усвајајућем делу и делу одлуке о накнади трошкова парничног поступка. Ставом четвртим изреке, тужени је обавезан да тужиоцу на име накнаде трошкова жалбеног поступка исплати износ од 10.100,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права и предложио да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној ради разматрања правних питања од општег интереса и уједначавања судске праксе.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе као ни ново тумачење права, па нису испуњени услови прописани одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку за одлучивање о посебној ревизији туженог. Предмет тражене правне заштите је накнада штете тужиоцу на име разлике између исплаћене и припадајуће зараде у утуженом периоду код утврђене чињенице да тужени у октобру 2014. године није правилно утврдио основицу за обрачун зараде у складу са одредбама тада важећег Колективног уговора из 2013. године и Посебног колективног уговора за јавна комунална и друга јавна предузећа Града Новог Сада од 26.04.2013.године, а што је за последицу имало погрешно примењену основицу за обрачун зараде у читавом спорном периоду, те да тужени није исцрпео сва планирана средства за исплату зарада у време примене Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“, број 116 од 27.10.2014. године). Побијана одлука донета је применом одговарајућих одредби материјалног права на утврђено чињенично стање, а ревидент уз ревизију није предложио другачије одлуке суда донете у предметима са истим правним основом и чињеничним стањем као у овом предмету, у смислу потребе уједначавања судске праксе. Одлука о трошковима парничног поступка зависи од успеха странака у парници и предузетих процесних радњи у сваком конкретном предмету па с тим у вези, није потребно уједначавање судске праксе.

Из тих разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и утврдио да ревизија туженог није дозвољена.

Одредбом члана 441. Закона о парничном поступку прописано је да је ревизија увек дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.

У споровима ради новчаног потраживања из радног односа, што је овде случај, ревизија је дозвољена под истим условима као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

На основу одредбе члана 28. став 1. Закона о парничном поступку, када је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону, меродавна вредност предмета спора као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева док, у смислу става 2. те одредбе закона, камата, уговорна казна и остала споредна тражења, као и парнични трошкови, не узимају се у обзир ако не чине главни захтев.

Тужбу ради накнаде штете тужилац је поднео 23.07.2020. године, а вредност предмета спора је 3.426,57 динара.

Имајући у виду да је ово имовинскоправни спор у ком вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, следи да ревизија туженог није дозвољена на основу одредбе члана 403. став 3. Закона о парничном поступку.

Тужени је ревизију изјавио и против дела одлуке другостепеног суда којом је преиначена првостепена пресуда у делу одлуке о камати и трошковима поступка, дакле против решења којим је одлучено о споредним тражењима тужиоца које не чине његово главно потраживање, па је ревизија недозвољена. Преиначење одлуке о камати и о трошковима поступка не чини ревизију дозвољеном према одредби члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку јер је преиначена одлука о споредним а не о главном захтеву странке.

Из тих разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић