.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 4379/2022
06.09.2023. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Драгане Маринковић, председника већа, Марине Милановић, Зорице Булајић, Весне Станковић и Радославе Мађаров, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Стефан Ђорђевић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Министарство правде, Управа за извршење кривичних санкција, коју заступа Државно правобранилаштво, Београд, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1509/22 од 10.06.2022. године, у седници одржаној 06.09.2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1509/22 од 10.06.2022. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1509/22 од 10.06.2022. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Првог основног суда у Београду П1 1779/20 од 01.03.2022. године, ставом првим изреке, одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да јој на име разлике од исплаћене до припадајуће плате за период од јула 2017. године до јула 2020. године, исплати новчане износе, у вредности и са каматом, као у њеном садржају. Ставом другим изреке, одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да у име и за рачун тужиље уплати припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, доприносе за случај незапослености Националној служби за запошљавање и доприносе за здравствено осигурање Републичком фонду за здравствено осигурање за период од 21.07.2017. године до 31.07.2020. године. Ставом трећим изреке, обавезана је тужиља да туженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 22.500,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 1509/22 од 10.06.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је, као неоснована, жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је, као неоснован, захтев тужиље за накнаду трошкова поступка по жалби.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).
Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), у вези члана 92 Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. ЗПП, јер у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, не постоји потреба новог тумачења права, као ни неуједначена судска пракса. О захтеву тужиље за исплату разлике плате са каматом и уплату разлике доприноса за обавезно социјално осигурање, у ситуацији када је тужена у утуженом периоду исплату плате уредно вршила по коначном и правноснажном решењу од 29.04.2008. године, одлучено је уз примену материјалног права које не одступа од праксе изражене у одлукама Врховног касационог суда у којима је одлучено о захтевима са чињеничним стањем као у овој правној ствари. Поред тога, тужиља није уз ревизију доставила пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој правној ствари, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања.
Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Тужба ради накнаде штете поднета је 21.07.2020. године. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 1.071.236,57 динара.
Предмет спора у овој парници не односи на заснивање, постојање и престанак радног односа, у ком случају би ревизија била дозвољена применом члана 441. ЗПП, већ је предмет спора новчано потраживање, дозвољеност ревизије цени се по општим правилима о дозвољености ревизије у имовинско-правним споровима.
Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да ревизија тужиље није дозвољена, применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.
На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа-судија
Драгана Маринковић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
