ОБАВЕЗУЈУ СЕ тужиоци да туженој солидарно на име накнаде трошкова поступка исплате износ од 18.000,00 динара, у року од 8 дана од пријема пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2688/22 од 22.06.2022. године, одбијена је жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Сомбору П1 550/21 од 24.03.2022. године, којом је усвојен тужбени захтев тужилаца и тужена обавезана да им за утужени период на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора исплати новчане износе са припадајућом законском затезном каматом, све ближе наведено у ставу другом, трећем, четвртом и петом изреке првостепене пресуде, као и трошкове парничног поступка у износу од 232.000,00 динара са законском затезном каматом од извршности до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, испуњени су услови за одлучивање о посебној ревизији тужене, ради уједначавања судске праксе о праву запослених у основним школама на исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), па је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду, у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија тужене основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, у спорном периоду тужилац АА је код тужене био запослен на радном месту са коефицијентом за обрачун плате 8,62, а тужиље ББ, ВВ и ГГ на радном месту ... са коефицијентом за обрачун плате 6,30. Тужена је тужиоцима у спорном периоду обрачунавала зараду у складу са Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама предвиђена за радна места административног, финансијског књиговодственог радника, радника на одржавању музичких инструмената, домара, кувара, економа, радника у школској радионици, односно спремачице. Тако обрачуната зарада била је у највећем броју месеци мања од минималне зараде, због чега је тужена вршила исплату тужиоцима у висини минималне зараде. У обрачунским листама плата тужилаца није исказивана, као посебна ставка, накнада трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Вештачењем је обрачуната висина ових накнада у три варијанте за сваког тужиоца понаособ и то: према првој варијанти на основу одредби Општег колективног уговора који је био на снази у периоду од 2008. до 2011. године, према другој варијанти спрам најповољнијег критеријума за туженог у тренутно важећим посебним колективним уговорима и према трећој варијанти спрам разлике коефицијента пре доношења Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама и после доношења уредбе.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужилаца усвојили и тужену обавезали да им исплати накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у спорном периоду утврђен вештачењем, са припадајућом каматом, јер су закључили да у износу минималне зараде није садржана накнада предметних трошкова, а све у складу са чланом 111. Закона о раду.

По оцени Врховног касационог суда становиште нижестепених судова је засновано на погрешној примени материјалног права.

Чланом 187. став 3. Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 88/2017...129/2021), прописано је да се на утврђивање и обрачун плата, накнада и додатака запослених у установи примењују прописи којима се уређују плате, накнаде и друга примања запослених у јавним службама.

Закон о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01... 86/19), прописује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1. став 1. тачка 3). Одредбом члана 3. став 1. Наведеног закона, прописано је да основицу за обрачун и исплату плата утврђује Влада, осим за председника Републике, народне посланике и именована, постављена и запослена лица у службама председника Републике и Народне скупштине Републике Србије. Чланом 4. истог закона, прописано је да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему (став 1), а да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (став 2).

Чланом 20. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“, бр. 21/15 и 99/20), прописани су елементе за утврђивање плате, тако да се плата утврђује на основу: основице за обрачун плате, коефицијента са којим се множи основица, додатака на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плата у складу са законом (став 1), а уколико је основна плата запосленог, која је утврђена на основу основице за обрачун плата и коефицијента из прописа о коефицијентима за обрачун и исплату плата, за пуно радно време и остварени стандардни учинак, нижа од минималне зараде, основна плата запосленог утврђена на горе описани начин, исплаћује се у висини минималне зараде (став 2).

Одредбом члана 118. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 75/14), прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то, између осталог, за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин (тачка 5) и регрес за коришћење годишњег одмора (тачка 6), а висина трошкова из става 1. тачка 5. овог члана мора бити изражена у новцу (став 2). Одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није другачије одређено (члан 2. став 2).

Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама, коју је Влада Републике Србије донела на основу члана 8. Закона о платама у државним органима и јавним службама, утврђени су коефицијенти за обрачун плата запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Одредбом члана 2. став 1. тачка 1. уредбе, утврђени су коефицијенти за обрачун исплата запослених из члана 1. ове уредбе, које се примењују на запослене у основном образовању.

У конкретном случају, тужиоцу су запослени у школи, па се на утврђивање и обрачун њихове плате, као и накнада и додатака по основу рада, примењују прописи којима се уређују плате, накнаде и друга примања запослених у јавним службама. Супсидијерна примена Закона о раду прописана је само за случај када посебним законом положај, права, обавезе и одговорностим запослених нису другачије уређени. Пошто посебан закон (Закон о платама у државним органима и јавним службама) прописује да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, следи да та одредба посебног закона искључује примену опште норме из Закона о раду. Посебним Колективним уговором за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“, бр. 21/2015) није предвиђено право запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада и трошкова регреса за коришћење годишњег одмора, а то право није предвиђао ни претходно важећи Посебни колективни уговор („Службени гласник РС“, бр. 12/2009). Дакле, на основу горе наведених прописа, произлази да су примања по основу накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора садржана у коефицијенту, као једном од елемената плате, па не постоји правни основ за остваривање предметног права тужилаца, садржан било у општем, било у посебном акту. То значи да тужиоцима не припада право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора пошто су те накнаде садржане у коефицијенту њихове плате, па је то што је тужиоцима у спорном периоду исплаћивана минимална зарада без утицаја је на одлучивање.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 416. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке.

Како је тужена успела у поступку по ревизији, то јој на основу члана 165. став 2. ЗПП припада накнада трошкова за састав ревизије у износу од 18.000,00 динара, према АТ важећој у време предузимања ове парничне радње. Туженој нису признати трошкови на име судских такси, јер исти нису опредељени у складу са чланом 163. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић