Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 895/22 од 18.05.2022. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена првостепена пресу да и одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. и 441. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11...18/20) - ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је фактички обављао послове за туженог до 05.06.2018. године, без закљученог уговора о раду. Према наводима тужиоца, радно време му је било од 09-17 часова, договорена зарада је била 400 евра коју је добија на руке, а остварио је и часове прековременог рада који му нису плаћени.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су применом одредбе члана 195. Закона о раду одбацили тужбу у делу захтева за утврђење постојања радног односа у периоду од 15.12.2008. године до 05.06.2018. године, будући да је фактички рад престао 05.06.2018. године, а тужилац у преклузивном року од 60 дана није затражио судску заштиту. Како је одбачена тужба за утврђење постојања радног односа, последично је одбијен и захтев за уплату доприноса за социјално осигурање, исплату зараде за прековремени рад и накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор.

По оцени Врховног суда, одлуке нижестепених судова засноване су на правилној примени материјалног права.

Одредбом члана 195. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр.24/05... 75/14) прописано је да запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан, ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права. Према ставу другом тог члана, рок за покретање спора је 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права.

У конкретном случају, тужилац је престао са фактичким радом код туженог 05.06.2018. године и тада је сазнао за евентуалну повреду права, а тужбу за заштиту својих права је поднео 21.10.2018. године, по истеку законом прописаног рока за подношење тужбе, због чега је преклудиран у заштити свог радноправног статуса. Код наведеног, правилно су нижестепени судови одбацили тужбу у делу захтева да се утврди да је тужилац био у радном односу код туженог. С обзиром да од главног захтева (утврђење постојања радног односа) зависи судбина споредних захтева (уплата доприноса, накнаде за неискоришћени годишњи одмор и прековремени рад), као права из радног односа, то су и ови захтеви неосновани.

Тужилац у ревизији понавља наводе који су истицани у жалби против првостепене пресуде, а које наводе је другостепени суд правилно оценио као неосноване и за ту оцену дао јасне и довољне разлоге, које овај суд у свему прихвата, те су исти, по оцени овог суда, без утицаја на другачију одлуку.

Из изложених разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Како је ревизија тужиоца одбијена, одбијен је и његов захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка, па је применом члана 165. става 1. у вези чланова 153. и 154. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић