Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2346/22 од 24.08.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда у ставу два, три и четири изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова поступка по жалби. Ставом трећим изреке, одбачена је, као недозвољена, жалба тужиље у делу у којем се побија решење садржано у ставу један изреке првостепене пресуде.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Предмет тражене правне заштите је исплата накнада штете тужиљи, као цивилном лицу на служби у Војсци Србије – ВУ Дедиње, у висини разлике између исплаћеног војног додатка у висини од 15% и траженог војног додатка у висини од 20% од основне зараде, а нижестепеним пресудама је одлучено одбијањем тужбеног захтева. По оцени Врховног суда нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 10/23), јер пресуђењем у овој парници није одступљено од судске праксе по питању да се права на исплату плате, накнаде и других примања (војног додатка) цивилних лица запослених у војној установи, која обавља производну и услужну делатност по принципу стицања и расподеле добити, до завршетка поступка трансформације тих установа у смислу члана 194. и 195. Закона о Восјци Србије, остварују у складу са прописима којима се уређује пословање тих установа (у конкретном случају у складу са Правилником о расподели добити зарада цивилних лица у ВУ Дедиње из 2006. године, који прописује право цивилног лица на војни додатак у висини од 15% од основне плате).

Имајући у виду наведено, као и да битне повреде одредаба парничног поступка на које се ревизијом указује нису разлог за изјављивање посебне ревизије, применом члана 404. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у радном спору, дозвољеност ревизије се оцењује на основу члана 403. став 3. ЗПП, према коме ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужиља је тужбу ради накнде штете поднела 30.10.2020. године, а вредност предмета спора побијеног дела је 49.597,51 динар.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000,00 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то је Врховни суд оценио да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић