Побијаном пресудом одлучено је о тужбеном захтеву којим је тужилац тражио да се обавеже тужена као солидарни дужник - оснивач Здравственог центра Врање да тужиоцу исплати дуг по решењу Основног суда у Врању ИИ 5924/2017 од 11.12.2014. године и закључку јавног извршитеља Наташе Михајловић из ... ИИ 589/17 од 21.09.2018. године. О овом праву тужиоца, као и о истакнутом приговору застарелости потраживања, судови су одлучили у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или битно сличним правним основом. Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова нису у супротности са тумачењем материјалног права у погледу солидарне одговорности Републике Србије, као оснивача тужиочевог дужника (Здравствени центар Врање) који се претежно финансира из уступљених јавних прихода, у смислу одредбе члана 14. став 3. Закона о стечају. У побијаној другостепеној одлуци изражен је правни став да солидарна одговорност оснивача за обавезе правног лица чији је он оснивач постоји и у случају испуњености материјално- правних услова за отварање стечајног поступка, а над правним лицем се не може по закону спровести стечајни поступкак, због чега постоји солидарна одговорност његовог оснивача за обавезе тог правног лица (члан 414. Закона о облигационим односима.

Сходно изнетом, како у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној применом члана 404. став 1. ЗПП, Врховни суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП је прописано да ревизија није дозвољена ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. став 1.и 3.).

У споровима ради новчаног потраживања из радног односа ревизија је дозвољена под истим условима као и у имовинско-правним споровима који се односе на новчано потраживање.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате поднета је 27.06.2024. године. Вредност предмета спора је 53.077,33 динара, што је очигледно испод новчаног цензуса за дозвољеност ревизије према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору који се односи на новчано потраживање у коме вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да је ревизија тужене недозвољена према одредби члана 403. став 3. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић