У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранка Станића, председника већа, Татјане Матковић Стефановић и Татјане Миљуш, чланова већа, у парници по тужби тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Радован Зиндовић, адвокат у ..., против тужене Републике Србије, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Београд, коју заступа Државно правобранилаштво, Одељење у Суботици, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1273/19 од 21.10.2019. године, у седници већа одржаној дана 02.07.2020. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1273/19 од 21.10.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сомбору П1 591/18 од 11.12.2018.године усвојен је тужбени захтев и обавезана тужена да тужиљи исплати износ од 890.031,30 динара са законском затезном каматом почев почев од 01.01.2016. године до исплате, као и трошкове парничног поступка у износу од 33.750,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1273/19 од 21.10.2019. године преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да тужиљи исплати износ од 890.031,30 динара са законском затезном каматом почев од 01.01.2016. године до исплате и да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 33.750,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате. Обавезана је тужиља да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 11.250,00 динара и трошкове жалбеног поступка у износу од 22.500,00 динара.

Против правноснажне другостепене пресуде тужиља је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у границама прописаним одредбом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11...18/20), и одлучио да ревизија тужиље није основана.

Побијана пресуда није захваћена битном повредом из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код послодавца АД „Алекса Шантић“ на радном месту „...“ у РЈ Дирекција - ...сектор. Послодавац тужиље је спровео анкету на основу које је сачињен Програм решавања вишка запослених 14.09.2015. године. Тужиља се определила за опцију 1 –отпремнину у висини динарске противвредности од 200 евра по години стажа и унета је у предлог Програма, као и износ предвиђене отпремнине од 890.031,30 динара. На Програм решавања вишка запослених, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања истакло је примедбе. Послодавац тужиље је поступио у складу са упутствима Министарства и из опције 1 изоставио сва лица која су имала испуњен један од услова за остваривање пензије. Након отклањања недостатака из ове верзије и достављања треће верзије Програма, Министарство је одобрило Програм и средства за социјални програм лица проглашених за технолошки вишак. Тужиља је остала на радном месту на којем је и раније радила, док су остала лица која су имала услове за пензију, пензију и остварила. Тужиља се обраћала Заштитнику грађана, који је Одлуком од 15.04.2016. године утврдио да је Министарство у поступку спровођења Програма решавања вишка запослених у субјектима приватизације начинило пропусте у раду на уштрб добре управе, а на штету остваривања права и правних интереса тужиље. Тужиља је у моменту кад је донет Програм решавања вишка запослених остваривала услове за превремену старосну пензију.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је усвојио тужбени захтев, налазећи да је основан захтев тужиље за накнаду штете коју јој је министарство својим поступањем проузроковало.

Другостепени суд не прихвата закључак о основаности тужбеног захтева на којем је заснована првостепена одлука. Према оцени другостепеног суда чињеница да је Министарство сугерисало послодавцу тужиље да Програм није утврђен у складу са одлуком Владе РС и да је неопходно извршити корекцију, не представља незаконит и неправилан рад државног органа туженог у смислу члана 172. Закона о облигационим односима. Према становишту другостепеног суда у ситуацији када је послодавац тужиљи Програмом, пре измена и сагласности Министарства, а на основу спроведене анкете и опредељења тужиље за опцију 1, утврдио право које је повољније од оног које је прописано Програмом Владе РС, ради се о односу тужиље и послодавца, а не тужиље и тужене.

Врховни касациони суд налази да је другостепени суд правилном применом материјалног права одбио тужбени захтев.

Предмет тражене правне заштите је накнада материјалне штете, за коју тужиља тврди да је претрпела незаконитим радњама органа тужене, надлежног министарства.

Када се ради о основу одговорности за штету у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, правно лице ће бити одговорно само ако се утврди да је штета последица незаконитог и неправилног рада његовог органа, што подразумева поступање супротно закону и правилима поступка за рад тог органа. Услов за одговорност туженог за штету коју трпи тужиља јесте противправност радње туженог, односно органа за чији рад одговара, и узрочно последична веза између те радње и конкретне штетне последице. Тужиља сматра да трпи штету у виду измакле користи, и то износа који би остварила на име отпремнине да је у складу са Програмом решавања вишка запослених код послодавца тужиље АД „Алекса Шантић“ остварила право на отпремнину у висини динарске противвредности од по 200 евра по години радног стажа, као запослени који испуњава услов за превремену пензију. Сматра да је ова корист изостала зато што је орган тужене неосновано сугерисао послодавцу тужиље да измени свој програм решавања вишка запослених, на начин да у коначном исходу тужиља није остварила право на отпремнину.

Одлуком о утврђивању Програма за решавање вишка запослених у поступку приватизације за 2015. годину, Влада РС је утврдила Програм за решавање вишка запослених у поступку приватизације за 2015. годину („Службени гласник РС“ бр. 9/15 … 109/15), за чије спровођење је надлежно министарство за послове рада и запошљавања, којом су одређени и извори и начин одобравања средстава за решавање вишка запослених у одређеним субјектима, који су дужни да утврде и доставе програм надлежном министарству и да по преносу средстава по одобреном програму изврше обавезе из одобреног програма, и о томе доставе извештај министарству. Програм решавања вишка запослених одобрава надлежно министарство. Одлуком је предвиђено да субјекти приватизације који не могу да обезбеде средства за решавање вишка запослених из сопствених извора, могу остварити право на обезбеђивање средстава из буџета Републике Србије у складу са том одлуком. Запослени који је утврђен као вишак у 2015. године може добровољно да се определи и за једну од опција које подразумевају исплату отпремнине. За субјекте приватизације над којима треба бити покренут стечај у складу са Акционим планом, као и у предузећу за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом код којих се радноправни статус свих запослених решава кроз Програм, могу се обезбедити у одређеној висини средства у буџету Републике Србије за исплату отпремнине при одласку пензију, за запослене који испуњавају један од услова за остваривање права на пензију у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању.

Из наведених одредаба, да министарство надлежно за послове рада и запошљавање одобрава Програм решавања вишка запослених и да се за те намене под одређеним условима у буџету Републике Србије могу обезбедити средства, произилази да нема противправности у радњама органа тужене, када ради давања сагласности на Програм решавања вишка запослених и обезбеђивања средстава у буџету за намене решавања радноправног статуса запослених у складу са Програмом, послодавцу даје сугестије у изради Програма. Друго, ради се о остваривању надлежности органа тужене у односу на послодавце субјекте приватизације, а не у односу на запослене непосредно, па ни у односу на тужиљу. Акти органа тужене не производе непосредно правно дејство на права тужиље, већ на доношење аката послодавца у субјекту приватизације и његово право на средства из буџета Републике Србије по захтеву за обезбеђење тих средстава. Послодавац је био у односу са туженим у погледу услова за остваривање средстава из буџета, што није од значаја за постваривање права тужиље као запослене, без обзира на утврђење заштитника грађана. Из тога произилази закључак да сугестије, или примедбе орагана тужене Програму решавања вишка запослених код послодавца тужиље нису у узрочно последичној вези са остваривањем, нити изостанком остваривања права тужиље код послодавца, радноправне природе. Дакле, закључак је да нема противправности у радњама органа тужене, али пре свега да радње органа тужене нису у узрочно последичној вези са остваривањем права тужиље из радноправног односа код послодавца, субјекта приватизације.

Поред тога, овде се ради о остваривању права из радног односа за које одговара послодавац. Законом о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005… и 75/2014), који је био на снази у време доношења Програма решавања вишка запослених код тужиљиног послодавца, предвиђена су права запосленог у случају постојања вишка запослених због технолошких, економских или организационих промена, па и право на отпремнину за случај престанка радног односа. Та права запослени остварује код послодавца. Стога, изостанак права у конкретном случају, као последица евентуалне погрешне примене материјалног права, може узроковати обавезу послодавца на накнаду штете. Закључак је да би за испуњење тужбеног захтева могао бити пасивно легитимисан једино послодавац тужиље. Стога је правилан закључак другостепеног суда да се ради о односу тужиље и послодавца, а не тужиље и тужене.

На основу изложеног, Врховни касациони суд је применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Бранко Станић,с.р

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић